Category: Моје песме

Под стопалима

Кад под стопалима осетиш како се мокре гране ломе

и један кестен се докотрља до твојих корака.

Подигни главу и поздрави јесен,

ниједна више неће бити као ова.

Стари небо, а и ти си опасан борама,

исцртавају ти путеве којима и не знаш да ли ћеш поћи.

Кад почне да пуцкета, и зелене бодљикаве лоптице те замисле,

(А једном си их већ негде газио),

затвори очи

јесен ће се убрзо уморити,

треба утишати кишу у души и

спремити се за први снег.

ОГЛЕДАЛО

Никад није отишла

Прашина се накупила око малог глобуса,

Игла на компасу се размагнетисала,

Не препознаје више свет.

Њена писма сам спалио,

Али су, временом,

Слова почела да се исцртавају по зиду,

Да израњају из прераног мрака.

Никад није отишла

Заспала је крај поцепаних дневника,

Крај урамљених слика мојих омиљених писаца

Никад није напустила моје огледало

Објављено у Изворнику број 12

Путовање

Ауторска фотографија, Лет изнад лабудова

Облаци се крећу и

Не мирује сан

Бар на један дан,

Уплашен и прогнан,

Да се под камен сакријем,

И сенком мира опијен

Да се уз маслачак збијем

Облаци се крећу

А ја… куд ћу, где ћу?

Поздрав

Писма која нико не сме да прочита

пишем невидљивом оловком

и шаљем преко ветра.

Она, на која се усудим,

пакујем у велике коверте

и пресавијам више пута.

Остављам их по клупама и трговима,

близу библиотека и књижара,

наспрам очију радозналих и грешних.

Они знају да преносе и препричавају.

Можда ће умети и песме да обуку,

у тешко, тамно плаво одело,

и сахране их међу неосвојеним врховима.

МАЛЕН

Кад међу прстима заборавиш реч,

А нешто би изговорио,

На вратима ти закуца дуго чекани гост,

И понадаш се да ниси остављен.

Кад нешто прећутиш,

Ситну лаж сакријеш,

Кренеш па се полакомиш,

Јер сигурност ти је пољуљана.

Сети се да си танак,

Као врбов прут,

Мален,

Као пахуља од заборављене прашине.

И све те заболи,

Туђе неправде, и твоје.

Плачеш над свачијим мукама.

Мален си,

А нико ти име не дозива.

Нико и не слути,

Да си већма нестао под светом.

ПЛЕТЕНИЦА

Куд растури густу плетеницу

и у воду баци бројаницу,

Заплака ти ведро плаво око,

као небо чисто и дубоко.

Куд запали слику младих дана

белих руку, без икојих рана,

Тешка суза прикрила ти радост,

што дозволи да ти краду младост.

Куд спомену да те боли душа

наше јаде нико и не слуша,

Зар то срце тек тако да страда,

жалост силна да те нема млада.

Што угаси ватру у огњишту

и засади пелин на згаришту,

Пепео се неће разгорети,

још ће срце ћутке прегорети.

ЉУДИ ЗАБОРАВЉАЈУ

Људи заборављају.

На напуштеним љуљашкама

Оставили смо своје снове

Сада се клатимо и љуљамо по аутобусима,

На танким телефонским жицама.

Људи заборављају.

Гласове предака

Што дрхте у напуклим

Прашњавим рамовима.

Сада се дозивамо мимиком,

Нерођени и отиснути од крви

Ауторска фотографија, Београдска капија на Нишкој тврђави

Зар си тако неспокојан заспао?

Хоћеш да те сутра, зором, шчепају неукроћене помисли, нехајно зидани градови?

Да у њима, покуњен, каменом додирнут,

За трен посивиш?

Зар си, неогрнут молитвом,

Под тешким капцима уснио?

Како ћеш, такав уцвељен, разоденут,

Под небо, под крошњу,

Под нечију лажљиву руку,

У срце, вену, на раме,

Ту, где се глава спушта,

Кад отргнут, растављен,

На ломљиву грану слетиш.

Дај да те сачувам, запамтим,

Сустигнем,

Макар ме заборављеног узидали у твој град.