ЗАПЛЕТЕНИ У ЋУТАЊЕ

4a84e3f43ffea56fc6fcf5620a47e6c3.jpg

 

 

Заплетени у ћутање

Покривени капом

На којој израстају наше друге очи

Тек умирени

Залутали

У неизговореним речима,

Рука би

Да проговори

Али

Друге очи јој шапућу

Нека,

Изрониће из

Њиховог кајања

Све оно што смо прећутали.

Advertisements

Опраштање

 

8db5e69ba529dfc53bd9e845f5f4b82c.jpg
Опростити се.
Не желим да ти кажем како опраштање одјекује,
не желим да знаш како умиру снови
док корачаш одласком.
И не питај како, да ли боли,
када се иње нахвата на сузе,
кад се заледе мокра праскозорја и
одсамују читаву вечност.
Само је једном замирисао ветар
и пробудио птицу у паду,
а ја нисам спасавала крај.
Не желим да знаш како се корак обрушио,
на окрутну земљу пао као комета.
Отишла сам док су долазили,
мимоилазила се са летачима,
у паду су ми пружали лажљиве руке.
Kажу да једном мораш отићи,
а нико није споменуо опраштање,
нико није рекао
да траје
заувек.

 

ПОТРАГА

71252e19f367da42927d887f128f668f

Winter’s Dream by Amanda Clark

 

И где су нестали осмеси,

Мале линије крај усана.

Очију као да није,

Тражим их у умрлим песмама.

 

И где су нестале звезде,

Светлеће лопте у мраку.

Отишла су пространства,

Угасила се у зраку.

 

И где су нестале руке,

Жељне топлине, додира,

Пригрлила их тама,

А срце да експлодира.

 

 

 

 

 

 

КОШАВА ЗА ДВОЈЕ

Photo4315.jpg

 

Отмимо небо птицама,
Крила могу лако да порасту.
Да седимо увече по дрвећу и жицама,
На неком громом рањеном храсту.

Украдимо рекама мостове,
Прескочимо клисуре, валове и бране.
Нека нам све путеве празне оставе,
Да путујемо на све четири стране.

Одузмимо кошави немире,
И Дунав ће постати чудесно тих.
У неке нове, другачије свемире,
Упишимо плави, дрхтави стих.

 

Све се заборави

И први корак

и прва љубав

и прва олуја

што ти је ломила дом,

тешко се срце опорави

онда кад прошлост сабласно приђе

и најави нови слом.

 

Стојимо тако у хладу

а неба јече

и врата шкрипе

где неми портрети

повазда опомињу на горку доб,

умирим жилу дрхтаву,

само док бројим минуле сате

где нисам била роб.

СЛУТЊА

DSC_0946.jpg

 

Слутим да кроз очи улеће тишина,

да бескрајну патњу зањишу топлине,

да напијем срце, не од чаше вина,

већ од силних речи док гледам висине.

 

Слутим да ће време вратити ситнице,

покајање људи и румене речи,

да ће читав призор бити једно лице,

кроз које лепота усамљено јечи.

СТРАХ

 

 

Није ме страх да испустим дах.

Да себе препустим мраку.

Страх ме живота, презрених људи,

освета њихових и жутих ружа.

 

Није ме страх да се претворим у прах.

Да ме ветар заборавља у пукотинама.

Страх ме година, киселих киша,

неостварених снова и празних обећања.

 

Није ме страх да одем одмах.

Да оловка падне, а звук да се стиша.

Страх ме паметних што греше, бурних океана,

омражених што бацају клетве, немирних костију.

 

Није ме страх да у један мах

Заборавим све речи што теку.

Јер ја се плашим оних речи

што негде мртве леже.

 

Мене је страх да ко ветров дах

из праха не полете, сада, одједном,

све освете, љубоморе,

проклетства промашених дана,

кише што прже, заблуде снова,

обећања која не вреде,

грешке, воде што прибијају уз стене,

клетве, немирне душе предака,

речи, што секу, што се буде,

прогоне, ко проклети дуси.