МАЧ

7975d4b031c2500c51df6cd076866622.jpg

 

Спознали смо свет к’о варку,

Као жену.

Изборану, нагу, бледу,

Претучену, убијену.

Видели смо живот голи,

Ту, где лежи,

Као лист.

Прегажени, оронули,

Окупани, к’о смрт чист.

Спознали смо бол к’о дан,

Као зрак.

Танак, оштар, заслепљујућ,

Неизбежан, суров,

Јак.

Сад све стоји,

Тек спознаја.

Као усуд, као мач.

Наоштрени, подигнути,

Под којим се ломи плач.

Advertisements

О чему сањају птице?

74731d2026f50157c6eeacbcc5749ddc.jpg

 

Спустићу поглед,

Али ми реци,

О чему сањају птице?

Недохват су грудима дотакле,

Умиле облаком лице.

 

Под ноктима земља и лед,

Очи су у сивом гету.

Чиме да разбијем планине?

Па заспим у твоме свету.

Шта видиш тамо високо?

И зашто крилима дишеш?

Кад ипак почиваш доле,

На  гранама које њишеш?

Већ дуго свлачим небо,

И вучем огртач плави,

Шапни ми своје снове,

Да их украдем на јави.

У сенци видим ти крила,

На мојим леђима ничу,

Узалуд понизно ћутим

Из мене ветрови вичу.

 

Спустићу поглед,

Али ми реци,

О чему сањају птице?

Недохват су грудима дотакле,

Умиле облаком лице.

НЕKО СЕ БУДИ…

c486e0af856ef754a9ac40d334f3b08f.jpg

saved from pinterest

 

 

Неко је тамо тужан.

А ми седимо под хладом огромних липа.

Kрај шољице црне кафе пада зелени лист,

А некоме тамо свет се у јаду осипа.

 

Видиш, ипак мирише дрво.

Ал’ нама са крошњи не клизе нечије сузе у снегу.

И одзвања смех душама празним,

Док нечија немирна радост сад је у бегу.

 

Неко се грчи у ноћи.

Наручили смо смело још једну порцију неба.

Не гушимо се у украденим загрљајима,

зашто би? Зар загрљај некоме треба?

 

Неко се буди лагано.

Ми стидљиво ходамо градом препуним буке.

Обарамо поглед ка зеленом листу,

Неко се буди… за загрљајем вапе нам руке.

 

 

9af40b949e4b6fd7c3f1a32670b501d5

Lucy Campbell Paintings

 

Нисмо ли заспали,

као да смо од папира,

Нежни и бели,

пресвучени у прво платно,

Додирнути, тек,

мајчином сузом

Из дубоког немира,

кад у ноћ ветар долети,

И затресе ломљиво клатно.

 

Нисмо ли заспали,

као да смо од пене,

Нестајући, меки,

обложени првом јутарњом капи,

Продисали, тек,

уз тихо јецање

Што све трули и свене,

кад река валове прогута,

И црни вртлог прозјапи.

ЗАПЛЕТЕНИ У ЋУТАЊЕ

4a84e3f43ffea56fc6fcf5620a47e6c3.jpg

 

 

Заплетени у ћутање

Покривени капом

На којој израстају наше друге очи

Тек умирени

Залутали

У неизговореним речима,

Рука би

Да проговори

Али

Друге очи јој шапућу

Нека,

Изрониће из

Њиховог кајања

Све оно што смо прећутали.

Опраштање

 

8db5e69ba529dfc53bd9e845f5f4b82c.jpg
Опростити се.
Не желим да ти кажем како опраштање одјекује,
не желим да знаш како умиру снови
док корачаш одласком.
И не питај како, да ли боли,
када се иње нахвата на сузе,
кад се заледе мокра праскозорја и
одсамују читаву вечност.
Само је једном замирисао ветар
и пробудио птицу у паду,
а ја нисам спасавала крај.
Не желим да знаш како се корак обрушио,
на окрутну земљу пао као комета.
Отишла сам док су долазили,
мимоилазила се са летачима,
у паду су ми пружали лажљиве руке.
Kажу да једном мораш отићи,
а нико није споменуо опраштање,
нико није рекао
да траје
заувек.

 

ПОТРАГА

71252e19f367da42927d887f128f668f

Winter’s Dream by Amanda Clark

 

И где су нестали осмеси,

Мале линије крај усана.

Очију као да није,

Тражим их у умрлим песмама.

 

И где су нестале звезде,

Светлеће лопте у мраку.

Отишла су пространства,

Угасила се у зраку.

 

И где су нестале руке,

Жељне топлине, додира,

Пригрлила их тама,

А срце да експлодира.