Све се заборави
И први корак
и прва љубав
и прва олуја
што ти је ломила дом,
тешко се срце опорави
онда кад прошлост сабласно приђе
и најави нови слом.
Стојимо тако у хладу
а неба јече
и врата шкрипе
где неми портрети
повазда опомињу на горку доб,
умирим жилу дрхтаву,
само док бројим минуле сате
где нисам била роб.
Слутим да кроз очи улеће тишина,
да бескрајну патњу зањишу топлине,
да напијем срце, не од чаше вина,
већ од силних речи док гледам висине.
Слутим да ће време вратити ситнице,
покајање људи и румене речи,
да ће читав призор бити једно лице,
кроз које лепота усамљено јечи.
Није ме страх да испустим дах.
Да себе препустим мраку.
Страх ме живота, презрених људи,
освета њихових и жутих ружа.
Није ме страх да се претворим у прах.
Да ме ветар заборавља у пукотинама.
Страх ме година, киселих киша,
неостварених снова и празних обећања.
Није ме страх да одем одмах.
Да оловка падне, а звук да се стиша.
Страх ме паметних што греше, бурних океана,
омражених што бацају клетве, немирних костију.
Није ме страх да у један мах
Заборавим све речи што теку.
Јер ја се плашим оних речи
што негде мртве леже.
Мене је страх да ко ветров дах
из праха не полете, сада, одједном,
све освете, љубоморе,
проклетства промашених дана,
кише што прже, заблуде снова,
обећања која не вреде,
грешке, воде што прибијају уз стене,
клетве, немирне душе предака,
речи, што секу, што се буде,
прогоне, ко проклети дуси.
Ти видиш само нови сан,
А хтео би сигурну јаву.
Прошли су крај твојих дозивања,
Ћутања су некад у праву.
Усни крај поља макова,
Заспаће убрзо свет,
Тек су отишли без намере повратка,
Ал’ смрви црвени цвет.
То нису стопе што остављају,
Киша недозване веже,
Капима ко дугим плетеницама,
Неуморно милује, а стеже.
saved from pinterest
Завидим ти на пахуљама у коси,
на руци што држи кишобран и када је сунчано.
Храброст ми недостаје да оставим
отворена врата за собом,
па се погнуте главе враћам
и тихо их затварам.
Завидим ти на блатњавим ципелама,
ја увек носим још један пар са собом.
Нема смелости у мојим прстима
ни да дотакну жице гитаре у излогу радње.
Шта ако испусте звук?
Па ме преки поглед пресече
и покаже ми пут.
Завидим ти на шареним платнима,
ја увек сатима смирујем боје.
Из мене само штрчи жеља да никако не откривам,
и стаклене мисли да чувам од света.
Ти и не мариш,
а ја ти завидим на храбрости
што прошеташ баш оном улицом
којом најјачи ветрови дувају.
И увек се плашим,
јер шта ако ми затреба храброст
да пркосим смрти што ми се испречила.
Немам ја смелости у корацима да побегнем,
а да јој се погнуте главе не вратим.
Vincent van Gogh – The Yellow Books – 1887- These are supposed to be the books Van Gogh was reading when he lived in Arles. He particularly like Emile Zola.
Немојте отићи својим путем,
јер сви сањамо мале жуте снове.
Дал’ сунцокрете или
ружичасте ракове,
топли Југ или ирисе,
Сви хватамо сунце за одбегле руке,
топлину му крадемо.
Немојте отићи,
поклонио је пет последњих франака
некој несрећници што га је жалосно погледала,
остао је празног стомака.
А и даље је сањао
мале жуте снове.
Сада урамљени стоје на белим зидовима,
безбојним,
Зато немојте отићи својим путем
када угледате како крило вране
додирује таласе житних поља,
То пробуђени и угашени снови
у нестајању се њишу.
Saved from pinterest, little girl looking out at moon | Cogito Ergo Scribere
Можда ме спасила зора
И дан је к’о наручен дош’о,
Ни гавран на прозору кишном,
Ни смрт са црним велом,
Нешто је куцало, тачно,
Ал’ час је тај брзо прош’о
Брзо се вратио прозрак,
Одевена туга у белом.
Куцало је у ритму,
Тренутак заледи време,
Ал’ страх ми пустио руку,
Јер волимо да смо хероји,
Не би тог црног кљуна,
Ни сечива оштрог о теме,
Од чега ме спасила зора,
Какво то чудо постоји?
Од јутрос сам уморна, сама,
И слушам ветар и људе,
Ал не знам да л’ људи постоје,
Можда смо опроштен грех,
Духови прошлости вапе,
Понекад нас клонуле буде,
Ја заспати нећу више,
Јер дави ме умрли смех.
