ДРВО ОД РЕЧИ

Речи ме не умирују. Речи ме узнемире и нагоне да тражим оно што у писању нико није пронашао. Олакшање, ма колико јако било, само је тренутно јер то исто олакшање тражи нове речи, и речи, и речи. И никад краја. Као зависност од опијата, зависност од писања је тешка и неизлечива. Не престаје са спуштањем оловке. Писање траје и у сну, па починка нема. Кроз танке снове опет се пробијају речи, не дају души мира. Писац се никад не опорави. Не уме. За вечност је везан за дрво од речи.

Предаја

Јесен везала дане белом марамом предаје у чвор. Теку они и пролазе, али све наилазећи на ону грудву која застаје у грлу као грумен немира и потом се разлива у телу попут хладне камене воде. Такви су јесењи дани. Наизглед питки, опточени свежином и здравим сном, а ипак тешки, обмотани страхом од будућности и посути прахом прошлости. Предати се значи прихватити спотицање о чвор, као о неминовно јесење страдање од лишћа које нас затрпава.

Ту, пред зиму

Неке јесени треба закључати. Тешким катанцем забравити. Да никад не изађу, никад лишће не проспу. Неке јесени треба преспавати. Па пред зиму, ту, негде око првог децембра, отворити јој врата да се потуца по каљавим друмовима, као пас без дома, река без корита.

Нашто нам јесен, кад смо већ претрпани лишћем, и ко зна чиме још, кад смо пожутели и увенули, нигде прихваћени и нигде умирени.

Ту, пред зиму, пустити је, као са ланца. Нек тако бесна уједе неког другог, не нас, у катран и пепео уваљане и оштром травом посуте.

Ту, пред зиму.

Утврђење

Не. Ја не желим да будем на раскршћу безумних људских односа. Заплетена у њихово сплеткарење, отргнута од својих порива. За миром, тишином коју доноси свеже летње јутро. Без гласа од људи. Пустите ме да седим пред реком, као пред олтаром. Ту ми је место, једино место за којим чезнем. Ту желим да останем, да ме некада ту и сахране. Пред жубором несталне воде која зло нанесе само када то мора, јер су јој прсти природе то наредили. Пустите се, људи, пролазних ствари. Унутрашњих немира које сте сами себи наметнули. Човек је једноставно биће затрпано неједноставним стварима. Сам је себе узидао у зидине својих хтења, која, кад се сакупе и поређају, могу да сачине један град. Велелепни, што много спратова и кровова има, а ни под једним се не може огрејати и сачувати. Не желим да стражарим подно тих градова. Испрели смо путеве ка њима од властитих страхова пресвучених у оловне војнике. Нико у том рату не може победити. А ни град нећемо сачувати. Пустите ме да само седим покрај реке. На камену, трави, голој земљи. Да је осетим како куца, док из мене отиче све оно пролазно што нема, нити може имати, своје утврђење.

Иза нас…

Иза нас остају столице, кревети и клупе. Места где смо седели, лежали, застајкивали . Кад човек оде поштено би било да са њим нестану и та места. Да не подсећају, да се живот, ипак, некако не настави. Знам, тако би нестајао и сам свет. Али, зар са нашим одласком он већ није ишчезнуо?

02.04.2022.

Цене расту…

Све поскупљује, а човек све мање вреди. Смрт више није чудо, а није ни живот. Једино нас прене када нам ускрате додатну храну на столу, или нас лише планираног путовања у место где ћемо сами себе заборавити. И то што нас освести брзо преточимо у неминовност, неминовност дешавања изненадно лоших ствари прерасте у још једну болест на листи наших хроничних болести, и тако опет дођемо до појма наше свеукупне безвредности и несталности. Можда је најбоље задовољити се оним што не може поскупети, али давно смо томе сами одузели цену и закачили таблу БЕЗВРЕДНО, тако да данас морамо живети у стрепњи за егзистенцију, што, сложићете се, нимало није лако.

ПРЕД ЗОРУ

Та празнина, горки наговештај рата, осећај да нико не цени што пишемо песме, страх од буђења пре зоре, титрај у оку кад хладан ветар безумно ошамари иако је пролеће; спотиче, боли, леди, боде, као кривица за нетражени живот, и као игла случајно заривена у неприпремљену шаку.

Да ли се пробудити? Сунце се мешкољи иза постројених зграда. Све једна до друге, као далеки војници што унаточ молитвама бесциљно марширају.

Да ли прогледати? Кад свет не мари за стихове, гледа у разбијене завесе, иза којих спавају покорени и равнодушно живи?

Јутро ми прилази с леђа, попут лопова, плашим се да неће бити довољно светлости да заборавим тај препад и отиснем се у дан. Траже ми доста да објаве моје писање. Зашто би неко желео да чита оно што у бунилу накупим па пред зору ожалим на папиру? Да би себе пронашао у мојим лутањима, у мојим безумним пискарањима пронашао лек за своју душу? Зашто, и опет зашто жеља да се пише? Кад од те жеље сагоревам.

Кажу да неће још дуго. Броје дане. Ја бројим страхове. Патим за сваким ко пред јутрење не налази свој мир, иако га не познајем. Да ли тако може? Или ја, једноставно, осећам свеопшту бол и не знајући да баш она стражари крај мог кревета, не дајући ми да заспим, у блаженоме сну одахнем. Кад се пробудим, ничега се нећу сећати. Знам да ће кајање учинити своје па ћу се застидети пред сунцем. Ако заспим, нећу се сећати…ничега.

Безбрижност

Група Цигана, или како се то данас чешће каже, Рома, ушла је у аутобус и весело се сместила на пар празних седишта. Један је носио хармонику, један омањи бубањ, један удараљке, а најнижи међу њима држао је међу зубима изгребану црвену усну хармонику. Није им требало много и чим је аутобус кренуо дохватили су своје инструменте и музика је убрзо почела да путује од путника до путника. Људи су седели и ћутали, само би се крадомице стидљиво гледали. После пар станица група веселих музичара напустила је аутобус, одневши музику безбрижних са собом.

Завидела сам им. Они живе онако како желе, како већина других људи не може. Јер ћутање, то мучно урањање у себе, гуши сваку ноту која се приближи срцу.

Аутобус је даље наставио потпуно тих. Чак се и возач освртао око себе, запитан шта недостаје. А недостајало је нешто на шта смо потпуно заборавили. Мало безбрижности у овом свету сталних и умарајућих гужви. Само мало… тек толико да се насмејемо. Као група веселих Цигана.

Слика је сачувана са Пинтереста