ОБРТ

103d996f4ae777163f5e517596a0740f.jpg

Vincent Van Gogh

 

У ноћашњем сну убеђивала сам непознату жену да се не убије. Пробудила сам се са сумњом у сврху живљења.

Advertisements

Међу вековима и тишинама

pizap.com15084449772181

 

Ваздух је мирисан, кроз њега тече вода. Протиче кроз стене и улива се. Не смем да говорим. Како да ослободим реч кад испред мене, у високој стени посред које расте извијено дрво, самује испосница у којој су нечије очи ћутале. Као да чујем тај давнашњи мук, струји око мене, пролази кроз заточене мисли и обавија моју душу тихим јецајем. Недалеко одатле, каменити манастир грми кроз планине, издиже се над пределом и дошаптава са испосницама које се покаткад оглашавају. Слушам њихов разговор, мирујем међу вековима и кријем се, само да не ометам и прекидам шапутање које струји кроз ниске беле облаке. Танка магла протиче између тамно зелених брда, негде тамо сунце дозвољава једном зраку да се промоли и помоли. Моје дисање ме подсећа да постојим под овим пространством, подижем поглед и остављам га прикованог за крст, велики бронзани крст на стенама који обасјава предео. Ни уздах не смем да ослободим, природа ми је допустила да у тишини посматрам њене одаје, па ретко дишем мирисни ваздух. Да ми је да се скаменим и заувек останем овде. Притајена и мирна, ослобођена. Међу овим тишинама, међу вековима чија су врата увек отворена, као она капија крај каменог моста што бди над прозрачном реком.

МРАК ПРЕ ПРВОГ МРАКА

 

Photo0170.jpg

Док је падао мрак пре првог мрака, ненајављен, неочекиван, настојала сам да упијем преостало сунце које се кришом провлачило кроз разбијене облаке и лепило за већ тамну земљу, умирену надолазећом тамом. Kлизи лето, као кап по глаткој површини вазе са цвећем. Нестаје. Иако не волим вреле дане, а још мање вреле ноћи, некако ми би жао његових узалудних покушаја да остане, да макар још мало влада пољима у даљини, ливадама што се већ сад нагињу пред све чешћим ветровима.

Смирај. Само чекам некога да се огласи из ове тајанствене глуве собе, где се не чују ни сопствене мисли. Чекам некога да пусти глас, макар и језиви врисак који ће оборити или сунце, или мрак, да се барем зна на чему смо. Тачније, где смо. Али не, као да се време зауставило на неповратној тачки. Повремено само понеки уздах благо додирне још зелено лишће са дрвећа, додирне и ишчезне у нестварној игри природе. Издише лето, повијајући жуте сунцокрете чије су се малене главице тек усправиле ка небу, жељне светлости и неопходног им зрака. Одлази попут покореног, са свих страна окруженог војничког пука, повлачи се налик просјаку који, схвативши да ће остати празних џепова, савија своју згрчену руку и нестаје иза прве кривине. Ненадано, поражено.

У простору једва приметне борбе, на међи два доба, покушавам да захватим руком овај необичан мрак пре првог мрака, да га спакујем у кутију и ослободим већ у октобру.

 

ПРЕРАНО БУЂЕЊЕ

 

    Нека јака тишина ме ноћас прибија уз своје зидове, баца о рубове тек недосањана сна, у коме су ме дочекали и прерано испратили сви живи и неживи, а сви вољени и топлине, сећања жељни. Јака тишина ме ноћас сабија и упија у себе, а ја, са мреном сна преко полубудних очију не борим се да останем на страни јаве већ се грчевито држим за оне рубове, ишчекујући повратак међу безазлене контуре моје прастаре прошлости. Из заглушујуће тишине ноћас пишем, а речи ми шапућу сви они умилни гласови из недовршеног сна. Пробудих се прерано.

У хладу посеченог дрвета

Photo4121

 

Све је облепљено жутим небом. Врабац се забио у прашину и покушава да маше крилима. Ја седим у хладу посеченог дрвета. Машем сновима који су остали заробљени у покушају лета. Са висина се цеди лепљива сунчева течност, пада на руке које се сећају хладноће глечера. Лист брезе не дише. Стопала додирују ужарени свод. Ходамо по звезди чија се светлост неприметно повећава. Из удаљене шуме јауче џин. Врабац подиже главу и нестаје у пламену. Посечене гране изнад мене прокапавају. Звезда ће експлодирати чим далеки јаук утихне. Лист брезе трепери, а крик прастарог џина ломи облепљено небо.
Невидљиви, меки снег из земље истопљених глечера.

САПУТНИЦИ

07aad364778e05817afb1f3568b61f84.jpg

Путник гледа кроз прозор. Ретко помера главу, ретко ставља ногу преко ноге. Гледа кроз стаклени зид, броји знакове поред пута, повремено се осврне за усамљеним дрвећем посред поља. Замисли се, проверава да ли му се у пробушеном џепу још увек налази излизани новчаник са сликом најмилијих. Чврсто стегне џеп, остави дрво за собом и склапа очи пред сумраком који надолази.

Путник углавном не зна куда иде. Kада се и сети, на лицу му се појави линија бола. Отишао је однекуд, више се не сећа одакле, зна само да је морао да оде. Прозор се пресијава пред њим, показујући му све оно што тако тихо, неприметно, пролази у животу.

Путник очекује ноћ. Тада ће се упалити светла, сви ће заћутати, возач ће промашити коју станицу. Он ће, можда, заспати, пролетеће му пред очима слика оног усамљеног дрвета. Стиснуће капке, пожелети да разбије прозор и потрчи. Неће то учинити, јер путник мора да буде савршено миран.

Зна, неки путници су залутали у путу, изгубили сећање. Ношени заборавом, пробудили су се на туђој цести. Сада могу само да гледају кроз прозор, слушајући жагор непознатих и нестварних сапутника. Они се повремено осмехну, али тек онда када схвате да су поново пробуђени и заробљени у туђем сећању.

РАМ ЗА ПТИЦЕ

 

3bc5b52416d574e10945d50af0a7b6cc.jpg

Saved from pinterest

 

Питате ли се некад, чему прозори? Чему застакљено небо, рам за птице које случајно надлете ваш свет ?
Једном сам ослободила мисао, пустила са ланца на који су је везали, и неким чудом, скочила је баш на отворено окно прозора. Стала сам и без даха посматрала шта ће се десити. Дрхтала је моја мисао, да је имала руке оне би се сигурно уплеле у непослушни ветар који је дувао; овако, мировала је и својим страхом ухватила се за мој поглед, не пустивши ни на трен ту нит која нас је повезала. Помислила сам да ће можда скочити, полетети ка земљи, али се она само усправила, подигла главу коју није имала и удахнула небо које је тога дана упило у себе све отворене прозоре и нити што су омрежиле свет. Падала је ситна киша, а ја сам схватила чему служе прозори.