Усамљеност

 

    Усамљен си као црква у поноћ, као светло напуштеног светионика. Усамљен си као прозор болничке собе из које су управо неког однели. Нема утехе када си сам, али и то ће проћи. Свануће јутро, неко ће се помолити за тебе. Допловиће брод, и некога ће убрзо донети, спустити у хладан кревет. Дисаћете, свако у својој усамљености.

 

e8219dd94ea0c6ffe2cb4b3a44f22199.jpg

saved from pinterest

Advertisements

Издајице времена

 

Издали смо време. Обично људи кажу да је оно издало нас, али не. Издали смо време које нам је поклоњено.

pexels-photo.jpg

Сматрам да нам ништа није поклоњено. Доста смо се ми намучили да преживимо оних почетних девет тешких месеци у мајчиној утроби, напатили и себе и њу. Борили се за сваки дан, опстајући у тесном простору где нема прозора ни светла, где је самовање једино бивствовање док нас не избаце у свет са подједнако тешким условима за оно што називају животом. Ништа нам није поклоњено, за време смо се добрано намучили, и сада кад нас оптужују да траћимо дане и играмо се подареном светлошћу, не могу а да не приметим горчину у гласу оних који упиру прстом и окривљују нас издајнике. Њима је време дар, поклон свевишњег који  нам је уделио онда кад није било никог другог спремног да се жртвује за доколицу успаваних богова. Тако смо  издали и њих и време, прегршт бесмртности у нашим лакомим срцима, одали се греху и устали против устројства вечитих сила.

Сећам се како су дангубили у детињим данима, бацали свеске и играли се одраслих, рачунајући на то да ће време учинити своје. Једном ће све доћи на своје, па ће и часовник својим казаљкама уцртавати мапу за изгубљена блага прошлости и будућности. Ништа часовник није показао, мирно је треперио у ритму годишњих доба, остављајући нас огорчене и усамљеније него што смо мислили да ћемо бити. А они су и даље говорили да ће све доћи на своје, и да смо ми протраћили младост, они који су у најбољим годинама спавали са празним свескама и газили књиге сазнавања и знања. И питам се, ако нам је време и поклоњено, а ми га издали, зашто се смејем као разочарано дете на дан свога рођендана? Кутија је некако лака и неукрашена, чини ми се да ће нестати сваког тренутка. Док сам сневала о срећи, неко ми је шапутао да она не постоји и да не заслужујем да имам прегршт лепо запаковане бесмртности у времену.

Међу вековима и тишинама

pizap.com15084449772181

 

Ваздух је мирисан, кроз њега тече вода. Протиче кроз стене и улива се. Не смем да говорим. Како да ослободим реч кад испред мене, у високој стени посред које расте извијено дрво, самује испосница у којој су нечије очи ћутале. Као да чујем тај давнашњи мук, струји око мене, пролази кроз заточене мисли и обавија моју душу тихим јецајем. Недалеко одатле, каменити манастир грми кроз планине, издиже се над пределом и дошаптава са испосницама које се покаткад оглашавају. Слушам њихов разговор, мирујем међу вековима и кријем се, само да не ометам и прекидам шапутање које струји кроз ниске беле облаке. Танка магла протиче између тамно зелених брда, негде тамо сунце дозвољава једном зраку да се промоли и помоли. Моје дисање ме подсећа да постојим под овим пространством, подижем поглед и остављам га прикованог за крст, велики бронзани крст на стенама који обасјава предео. Ни уздах не смем да ослободим, природа ми је допустила да у тишини посматрам њене одаје, па ретко дишем мирисни ваздух. Да ми је да се скаменим и заувек останем овде. Притајена и мирна, ослобођена. Међу овим тишинама, међу вековима чија су врата увек отворена, као она капија крај каменог моста што бди над прозрачном реком.

МРАК ПРЕ ПРВОГ МРАКА

 

Photo0170.jpg

Док је падао мрак пре првог мрака, ненајављен, неочекиван, настојала сам да упијем преостало сунце које се кришом провлачило кроз разбијене облаке и лепило за већ тамну земљу, умирену надолазећом тамом. Kлизи лето, као кап по глаткој површини вазе са цвећем. Нестаје. Иако не волим вреле дане, а још мање вреле ноћи, некако ми би жао његових узалудних покушаја да остане, да макар још мало влада пољима у даљини, ливадама што се већ сад нагињу пред све чешћим ветровима.

Смирај. Само чекам некога да се огласи из ове тајанствене глуве собе, где се не чују ни сопствене мисли. Чекам некога да пусти глас, макар и језиви врисак који ће оборити или сунце, или мрак, да се барем зна на чему смо. Тачније, где смо. Али не, као да се време зауставило на неповратној тачки. Повремено само понеки уздах благо додирне још зелено лишће са дрвећа, додирне и ишчезне у нестварној игри природе. Издише лето, повијајући жуте сунцокрете чије су се малене главице тек усправиле ка небу, жељне светлости и неопходног им зрака. Одлази попут покореног, са свих страна окруженог војничког пука, повлачи се налик просјаку који, схвативши да ће остати празних џепова, савија своју згрчену руку и нестаје иза прве кривине. Ненадано, поражено.

У простору једва приметне борбе, на међи два доба, покушавам да захватим руком овај необичан мрак пре првог мрака, да га спакујем у кутију и ослободим већ у октобру.

 

ПРЕРАНО БУЂЕЊЕ

 

    Нека јака тишина ме ноћас прибија уз своје зидове, баца о рубове тек недосањана сна, у коме су ме дочекали и прерано испратили сви живи и неживи, а сви вољени и топлине, сећања жељни. Јака тишина ме ноћас сабија и упија у себе, а ја, са мреном сна преко полубудних очију не борим се да останем на страни јаве већ се грчевито држим за оне рубове, ишчекујући повратак међу безазлене контуре моје прастаре прошлости. Из заглушујуће тишине ноћас пишем, а речи ми шапућу сви они умилни гласови из недовршеног сна. Пробудих се прерано.

У хладу посеченог дрвета

Photo4121

 

Све је облепљено жутим небом. Врабац се забио у прашину и покушава да маше крилима. Ја седим у хладу посеченог дрвета. Машем сновима који су остали заробљени у покушају лета. Са висина се цеди лепљива сунчева течност, пада на руке које се сећају хладноће глечера. Лист брезе не дише. Стопала додирују ужарени свод. Ходамо по звезди чија се светлост неприметно повећава. Из удаљене шуме јауче џин. Врабац подиже главу и нестаје у пламену. Посечене гране изнад мене прокапавају. Звезда ће експлодирати чим далеки јаук утихне. Лист брезе трепери, а крик прастарог џина ломи облепљено небо.
Невидљиви, меки снег из земље истопљених глечера.