Свако има свој кофер…

Ауторска фотографија, Народни музеј у Врању

Све што нас задеси у животу носимо са собом као кофер неуредно спакованих ствари. Не волимо да погледамо у њега, избегавамо га и гурамо по ћошковима, али опет, чека нас на почетку сваког путовања, као подсетник да смо и пре путовали и парали друмове.

Све што смо стекли и изгубили неко је невидљивом руком запаковао у тај кофер, залепио на њега датум нашег рођења и можда назив места одакле смо испустили први плач. Име, једино име наше није записао, а оно ионако није важно јер ништа о нама не говори. Ко смо и шта смо види се управо по том искрзаном коферу са пар залепљених маркица које говоре о неким важним путешествијима на које смо, вероватно, и ми сами заборавили.

Оно што нам је као судбина, или изабрани пут записано на коферу, носимо и теглимо на леђима читавог живота, савијени под теретом ствари за које некада и не знамо ко су и одакле нам. Да ли смо их сами ту сместили, можда позајмили, не дај Боже украли, или смо их случајно, нехајно покупили од неког пролазника који нам је из захвалности даровао нешто своје за успомену.

На крају, како год било, свако има свој мали или велики кофер који крије по орманима, таваницама и подрумима, крије га од себе и других, али га он увек сачека, као највернији љубимац, и на почетку сваког корачања сам му у руке улети.

Ми, смртни…

Да нисмо од крви и меса могли би се надати трајању. Ни преци ни потомци не обезбеђују нам дужи век, јер и њихово време се мрви попут коре старога хлеба. Изгледа да само оно венама непрожето, дахом не надахнуто, оно земљано и трулежно времену одолева. Наизглед распадању склоно, папирно, дрвено, трошно и избледело, измиче пролазности и у прах се не претвара. Ми, смртни, у глас и сећање претворени, крунимо се и осипамо кроз сито времена, јер ништа више нисмо до гомила покретних костију која кад се умири из места се више не миче.

У зраку

ауторска фотографија, Манастир Св.Тројице, Габровац

Након вишедневне буке, претпразничне гужве и неусклађених покрета и корака збуњених и, надасве, уплашених људи, уследили су сати (не смем рећи дани), прикривене тишине, коју су од пуцања и претварања у звук делили само ниски облаци пуни нестрпљиве кише.
Зрак се, кроз те новопридошле облаке, сурвавао на земљу окретно и брзо, а онда, крадомице, тихо и нехајно, кроз мале манастирске прозорчиће, заобилазећи тешке тамне решетке постављене пре много векова, усељавао у кућу Спаса и Успења, подижући Храм Мира у мени. Мени, окрзнутој временом и бедемима страха.
Ишчезнуће гласова учинило је да потонем па да се изнова подижем и градим, попут срушене цркве у неком забаченом селу подвргнуте нападима вандала и неверника. Кроз безгласност векова ослушкивала сам поуке зидина и молитву Творца, препознавала се у очима Свевишњег и такође без гласа, јецала,  погођена јадима многих грешника и њиховом тешком животном борбом.
Зрак се спуштао до пода, исцртавајући путеве којима треба кренути, у светлости дана и тишини ноћи кројити овоземаљски живот.

Осветлити све оно што нам се нађе на путу. Као што то зрак чини.

ДРВО ОД РЕЧИ

Речи ме не умирују. Речи ме узнемире и нагоне да тражим оно што у писању нико није пронашао. Олакшање, ма колико јако било, само је тренутно јер то исто олакшање тражи нове речи, и речи, и речи. И никад краја. Као зависност од опијата, зависност од писања је тешка и неизлечива. Не престаје са спуштањем оловке. Писање траје и у сну, па починка нема. Кроз танке снове опет се пробијају речи, не дају души мира. Писац се никад не опорави. Не уме. За вечност је везан за дрво од речи.

Предаја

Јесен везала дане белом марамом предаје у чвор. Теку они и пролазе, али све наилазећи на ону грудву која застаје у грлу као грумен немира и потом се разлива у телу попут хладне камене воде. Такви су јесењи дани. Наизглед питки, опточени свежином и здравим сном, а ипак тешки, обмотани страхом од будућности и посути прахом прошлости. Предати се значи прихватити спотицање о чвор, као о неминовно јесење страдање од лишћа које нас затрпава.

Ту, пред зиму

Неке јесени треба закључати. Тешким катанцем забравити. Да никад не изађу, никад лишће не проспу. Неке јесени треба преспавати. Па пред зиму, ту, негде око првог децембра, отворити јој врата да се потуца по каљавим друмовима, као пас без дома, река без корита.

Нашто нам јесен, кад смо већ претрпани лишћем, и ко зна чиме још, кад смо пожутели и увенули, нигде прихваћени и нигде умирени.

Ту, пред зиму, пустити је, као са ланца. Нек тако бесна уједе неког другог, не нас, у катран и пепео уваљане и оштром травом посуте.

Ту, пред зиму.

Утврђење

Не. Ја не желим да будем на раскршћу безумних људских односа. Заплетена у њихово сплеткарење, отргнута од својих порива. За миром, тишином коју доноси свеже летње јутро. Без гласа од људи. Пустите ме да седим пред реком, као пред олтаром. Ту ми је место, једино место за којим чезнем. Ту желим да останем, да ме некада ту и сахране. Пред жубором несталне воде која зло нанесе само када то мора, јер су јој прсти природе то наредили. Пустите се, људи, пролазних ствари. Унутрашњих немира које сте сами себи наметнули. Човек је једноставно биће затрпано неједноставним стварима. Сам је себе узидао у зидине својих хтења, која, кад се сакупе и поређају, могу да сачине један град. Велелепни, што много спратова и кровова има, а ни под једним се не може огрејати и сачувати. Не желим да стражарим подно тих градова. Испрели смо путеве ка њима од властитих страхова пресвучених у оловне војнике. Нико у том рату не може победити. А ни град нећемо сачувати. Пустите ме да само седим покрај реке. На камену, трави, голој земљи. Да је осетим како куца, док из мене отиче све оно пролазно што нема, нити може имати, своје утврђење.

Иза нас…

Иза нас остају столице, кревети и клупе. Места где смо седели, лежали, застајкивали . Кад човек оде поштено би било да са њим нестану и та места. Да не подсећају, да се живот, ипак, некако не настави. Знам, тако би нестајао и сам свет. Али, зар са нашим одласком он већ није ишчезнуо?

02.04.2022.

Цене расту…

Све поскупљује, а човек све мање вреди. Смрт више није чудо, а није ни живот. Једино нас прене када нам ускрате додатну храну на столу, или нас лише планираног путовања у место где ћемо сами себе заборавити. И то што нас освести брзо преточимо у неминовност, неминовност дешавања изненадно лоших ствари прерасте у још једну болест на листи наших хроничних болести, и тако опет дођемо до појма наше свеукупне безвредности и несталности. Можда је најбоље задовољити се оним што не може поскупети, али давно смо томе сами одузели цену и закачили таблу БЕЗВРЕДНО, тако да данас морамо живети у стрепњи за егзистенцију, што, сложићете се, нимало није лако.