У хладу посеченог дрвета

Photo4121

 

Све је облепљено жутим небом. Врабац се забио у прашину и покушава да маше крилима. Ја седим у хладу посеченог дрвета. Машем сновима који су остали заробљени у покушају лета. Са висина се цеди лепљива сунчева течност, пада на руке које се сећају хладноће глечера. Лист брезе не дише. Стопала додирују ужарени свод. Ходамо по звезди чија се светлост неприметно повећава. Из удаљене шуме јауче џин. Врабац подиже главу и нестаје у пламену. Посечене гране изнад мене прокапавају. Звезда ће експлодирати чим далеки јаук утихне. Лист брезе трепери, а крик прастарог џина ломи облепљено небо.
Невидљиви, меки снег из земље истопљених глечера.

САПУТНИЦИ

07aad364778e05817afb1f3568b61f84.jpg

Путник гледа кроз прозор. Ретко помера главу, ретко ставља ногу преко ноге. Гледа кроз стаклени зид, броји знакове поред пута, повремено се осврне за усамљеним дрвећем посред поља. Замисли се, проверава да ли му се у пробушеном џепу још увек налази излизани новчаник са сликом најмилијих. Чврсто стегне џеп, остави дрво за собом и склапа очи пред сумраком који надолази.

Путник углавном не зна куда иде. Kада се и сети, на лицу му се појави линија бола. Отишао је однекуд, више се не сећа одакле, зна само да је морао да оде. Прозор се пресијава пред њим, показујући му све оно што тако тихо, неприметно, пролази у животу.

Путник очекује ноћ. Тада ће се упалити светла, сви ће заћутати, возач ће промашити коју станицу. Он ће, можда, заспати, пролетеће му пред очима слика оног усамљеног дрвета. Стиснуће капке, пожелети да разбије прозор и потрчи. Неће то учинити, јер путник мора да буде савршено миран.

Зна, неки путници су залутали у путу, изгубили сећање. Ношени заборавом, пробудили су се на туђој цести. Сада могу само да гледају кроз прозор, слушајући жагор непознатих и нестварних сапутника. Они се повремено осмехну, али тек онда када схвате да су поново пробуђени и заробљени у туђем сећању.

РАМ ЗА ПТИЦЕ

 

3bc5b52416d574e10945d50af0a7b6cc.jpg

Saved from pinterest

 

Питате ли се некад, чему прозори? Чему застакљено небо, рам за птице које случајно надлете ваш свет ?
Једном сам ослободила мисао, пустила са ланца на који су је везали, и неким чудом, скочила је баш на отворено окно прозора. Стала сам и без даха посматрала шта ће се десити. Дрхтала је моја мисао, да је имала руке оне би се сигурно уплеле у непослушни ветар који је дувао; овако, мировала је и својим страхом ухватила се за мој поглед, не пустивши ни на трен ту нит која нас је повезала. Помислила сам да ће можда скочити, полетети ка земљи, али се она само усправила, подигла главу коју није имала и удахнула небо које је тога дана упило у себе све отворене прозоре и нити што су омрежиле свет. Падала је ситна киша, а ја сам схватила чему служе прозори.

ЗВЕЗДА

Како смрт зна да сија у очима. Као звезда, обасја цело биће. Гура човека из његовог тела, мало по мало га примиче ивици и запоседа његово биће. Понекад, проговара уместо запоседнутог, и више не чујеш његове речи, већ само хук надолазеће олује која га полако носи. Учини ти се на трен да видиш обрисе човека, старог пријатеља или само знанца, али смрт у њему засија и снопом црне светлости те разувери. Тело поприма облик танке смрти, узима њену силуету, извија се да би могло да спакује све своје дојучерашње снове у саркофаг од бола. Руке већ грле земљу, све чешће падају ка њој, иако их човек успиње ка небу и проговара из грла свог прошлог живота.
Да сместим илузије и снове у нешто где смрт не може да допре?, мисли.

Јер у телу већ буја тама, није то сигурна кутија за чување жеља и тежњи.

НАЈДУЖЕ ЋУТАЊЕ

61ed39e7c75250901a7a92651fe65b82.jpg

Saved from countrysidepoet.blogspot.com

 

На то ћутање се надовезивао жагор мојих презрелих мисли. Требало је само отићи, устати из тих столица које су разбацане струјале по соби, и нестати пред надолазећом плимом окрутних речи. А колико је било тешко напустити просторију, видело се из положају руку, чврсто спуштених на сто, у грчу умирених. И док не нестајем, једна жила на врату куца као храст погођен громом и стапа се са звуком сата који у дну собе равномерно трепери са временом. Погледи укрштени у једну замку која сваког тренутка некога може заробити, лутају по недужним предметима, падају на под са кога се не може устати.

На то ћутање се надовезивао читав мој живот, пред очима су играле сенке људи, давно истрошених у очајничком покушају да победе у битци за својим сновима. То ћутање ме и данас често буди, најдуже ћутање откад су измислили тишину.

PAR KAPI KIŠE

addd3e41e863d0eeca24a67bca1434b9.jpg

L’Yerres, pluie (1875) by Gustave Caillebotte (1848–1894).

 

Ovih par kapi kiše, ove tople septembarske noći, malo ko je mogao čuti. Samo oni koji su u potpunom miru noćas ležali i jedva disali; samo oni koji su jedva razmišljali, oni što su napravili tek kratku pauzu između dve rečenice, i brzopotezno povukli dim iz cigarete; samo oni koji su u molitvi za tren zaćutali, i oni pred kojima je gluva besana noć. Ovih par kapi kiše, jedva čujnih, jedva uhvaćenih u padu, osluškivala sam cele noći.

Zaspala sam tek pred zoru, opijena najkraćom kišom na svetu.

ИЗА РУЖИНОГ ДРВЕТА

 

voz.jpg

 

Недостаје ми воз.

Махала сам успаваним путницима, сакривена иза шипражја и ружиног дрвета. Појавио би се уз громогласан звук, изронио из густог зеленила крај пруге… одмах сам подизала руке, кријући невешто свој лик. Увек би протутњао поред мене, и за тих неколико секунди заувек сам схватила једну ствар: живот никада неће бити попут вожње возом. То је нешто најлепше што човек може да доживи. Зачудо, и данас то мислим, па се често са сетом сећам дугих вагона који пролазе поред мене, а ја меланхолично гледам те спокојне, заспале људе. Гледам и машем им, као да одлазе некуд заувек, као да воз напушта овај свет и одлази право у рај. Kако ми само недостаје мирис купеа, ружиног дрвета и моја детиња заблуда.