ПРЕД ЗОРУ

Та празнина, горки наговештај рата, осећај да нико не цени што пишемо песме, страх од буђења пре зоре, титрај у оку кад хладан ветар безумно ошамари иако је пролеће; спотиче, боли, леди, боде, као кривица за нетражени живот, и као игла случајно заривена у неприпремљену шаку.

Да ли се пробудити? Сунце се мешкољи иза постројених зграда. Све једна до друге, као далеки војници што унаточ молитвама бесциљно марширају.

Да ли прогледати? Кад свет не мари за стихове, гледа у разбијене завесе, иза којих спавају покорени и равнодушно живи?

Јутро ми прилази с леђа, попут лопова, плашим се да неће бити довољно светлости да заборавим тај препад и отиснем се у дан. Траже ми доста да објаве моје писање. Зашто би неко желео да чита оно што у бунилу накупим па пред зору ожалим на папиру? Да би себе пронашао у мојим лутањима, у мојим безумним пискарањима пронашао лек за своју душу? Зашто, и опет зашто жеља да се пише? Кад од те жеље сагоревам.

Кажу да неће још дуго. Броје дане. Ја бројим страхове. Патим за сваким ко пред јутрење не налази свој мир, иако га не познајем. Да ли тако може? Или ја, једноставно, осећам свеопшту бол и не знајући да баш она стражари крај мог кревета, не дајући ми да заспим, у блаженоме сну одахнем. Кад се пробудим, ничега се нећу сећати. Знам да ће кајање учинити своје па ћу се застидети пред сунцем. Ако заспим, нећу се сећати…ничега.

Безбрижност

Група Цигана, или како се то данас чешће каже, Рома, ушла је у аутобус и весело се сместила на пар празних седишта. Један је носио хармонику, један омањи бубањ, један удараљке, а најнижи међу њима држао је међу зубима изгребану црвену усну хармонику. Није им требало много и чим је аутобус кренуо дохватили су своје инструменте и музика је убрзо почела да путује од путника до путника. Људи су седели и ћутали, само би се крадомице стидљиво гледали. После пар станица група веселих музичара напустила је аутобус, одневши музику безбрижних са собом.

Завидела сам им. Они живе онако како желе, како већина других људи не може. Јер ћутање, то мучно урањање у себе, гуши сваку ноту која се приближи срцу.

Аутобус је даље наставио потпуно тих. Чак се и возач освртао око себе, запитан шта недостаје. А недостајало је нешто на шта смо потпуно заборавили. Мало безбрижности у овом свету сталних и умарајућих гужви. Само мало… тек толико да се насмејемо. Као група веселих Цигана.

Слика је сачувана са Пинтереста

ПЛАВО

Слика је сачувана са Пинтереста

Нико више не гледа у небо. Од јутрос је облачно, снежно. Ситне пахуље, али су ипак пахуље. Многи кажу, нису зиме данас какве су биле некада. Било је више снега.

Гледам како се лагано спуштају на земљу. Баш те понижене и ниподаштаване пахуље. Изданци неба. Груменови памучних облака.

На тренутак је мир. Нико не гледа у небо. Свима је глава спуштена ка малим направама зделаним од заблуда, наметнух снова и идеала. А висине самују. Вапе за погледима. Опружају се нестални облаци пред нама, праве акробације, изводе трикове. Засијају, па се уозбиље и заснеже. Ухвате се у коло и увијају пред нашим спуштеним погледима.

Ми, ипак, посматрамо свет који не постоји. Све више живимо у њему. Тамо нема облака, радосних игара пахуља. Све је обмотано непровидном фолијом од туђих очекивања и захтева. Зенице више не препознају плаво, а и не жале за њим. Гледам како изнад нас клијају ветрови. Однеће нам небо.

Слика је сачувана са Пинтереста

СНЕГ

Прекрио снег пусте улице. Прекрио и кровове напуштених кућа. Прекрио снег зарђале капије, осушено цвеће и оно мало жита у заборављеним коритима. Дува као давних зима када смо пекли ситне јабуке и радовали се очишћеним орасима. Пуцкета у шпорету а дрхти у души, јер снегови сем ветрова доносе и тугу, за неким завејаним временима и заспалим људима.

У ЉУДИМА

          

  У људима који дају, а да ништа не очекују заузврат, лежи нада.

У њима је клица благости и доброте коју треба расејати по свету, али као да смо јалова земља, ништа се код нас не прима и не ниче. Та великодушност, углавном својствена онима који немају ни за себе довољно, треба да нам буде капија кроз коју ћемо сви проћи и упутити се неким бољим данима.

У људима који се баве лепим је спас.

Загледајте се у оне који прстима и душом стварају свој свет, у уметнике, рукотворце и креативце. Њихов прозор је отворен према бојама и светлости, они извлаче из овог туробног света, жељног материјалног, преостале нити топлине и везују их у клупко успомена. Ограђени су, својим невидљивим утврђењем, од оних који увек негде журе и који у тој јурњави не виде чак ни боју својих ципела. Ограђени, дарују нам поклоне које ми не видимо и не ценимо.

          У људима који вас питају како сте, станује истина.

Они нам откривају какав је човек заправо, а сваки је човек изворно добар, кад се роди у њему ни трачка зла нема. Тек касније, кад након силних искушења и невоља почне да се квари и пропада, рађа се и потреба да уздизањем себе човек понизи другога. Онај који жели да зна како смо, да ли нам је добро са нама самима, да ли смо тужни, сами или болесни, без да га интересује где смо били и шта смо радили, тај је човек добар и нимало се, од свог настајања, није променио.

            Они који нас се сете када смо и сами себе заборавили, вредни су сваког поштовања и дивљења. У њима је снага, јер када поред властите бриге и проблема могу мислити и на друге, велико су богатство овога света.  

            На крају, у самим људима је будућност. Како радимо тако ће нам и бити. А чини ми се да много тога погрешног обитава у нама људима, па смо се изгубили и скренули са свог пута. Тешко ће бити остати добар човек, кад изгубљени и одсечени од врлина кроје путеве којима се сви крећемо. Кад је много гласова, а нигде гласа разума нема. Кад је много паметовања, а нигде памети. Кад је много мудровања, а нигде мудрости. Биће тешко паметном да проговори кад се они празних глава напричаше и много неистина и лажи испустише у свет. Биће тешко, јер глупост и зло се шире као отров и зараза, а ми као да не желимо да се излечимо.

ДОБАР ЧОВЕК

Avenue Of Poplars In Autumn, Vincent Van Gogh

Препознаћете га по очима. Не гледајте његове усне, осмех, руке, немојте слушати његов глас. Усне могу слагати, осмех у својој несталности може заварати, руке се за час полакоме и одустану. Глас задрхти, замукне или зајечи.

У очи гледајте.Ту нема варки. Оцртавају се све намере, сви путеви, пређени и планирани. Добар човек вас неће посматрати само да би вас тобож видео, већ дубоко, истинском вољом и пажњом вођен. Његове зенице окупаће вас милином, па ће вам се свака мука топити као под наслагама благог сунца.

Он не говори много. Речи су оштри мачеви, он то зна, зато сваку загледа и пажљиво кроји. Уколико би вас њоме случајно посекао, добар човек ће вам данима видати ту нехајем нанету рану, сам боравећи у патњи већој од ваше.

Нећете га виђати како обилази манастире и цркве. Он то чини веома ретко. Његова молитва тиха је и блага, једва чујна, али громогласна. Изговара је пред спавање, онда кад осети како је свет постао тежак и пожели да збаци тај терет са својих плећа.

Препознаћете га. Само изоставите оне који вас не гледају душом и добар човек ће вам тихо прићи.

Нова стварност

92144637_592523361343581_7536598952192245760_n

Нестан. Узмир. Добол. Преглад. Саглед.

Речи које сам измислила, замислила, изговорила, створила, сањала, у овим чудним данима сабијености у зидове властитог бића.

Нова стварност изискује нове речи којима ће људи описивати нека сасвим нова осећања.