ТЕЛО

Како да вам опишем? Та лепота је била безвремена. Заробљена у неживом. Оживљена скамењеним погледом. А сви знамо да је поглед најлепши када мирује. Тада и сам камен пуца. Видео сам је случајно пролазећи крајем у који никада не залазим, како умртвљена стоји у излогу једне сасвим обичне радње. Оскудно одевена, молећиво је дозивала пролазнике, не испуштајући ниједан звук. И сам сам се заледио, онеспособљен да се помакнем, уронио сам у њене мермерне очи.
Када сам им објашњавао да она није лутка у излогу, већ нечија заробљена душа, једино што су умели јесте да додају нове лекове у моју терапију. Нико ми није веровао. А причао сам, вапајем…човек није тело, нешто титра у њему и док спава, кад не дише.
Не чују ме. Само прате откуцаје мога тела, јер тако су научени.

Првонаграђена прича на 19.конкурсу часописа “Акт” из Ваљева

“ДО ДАЉЊЕГ”

Упутисмо се Спомен – музеју Надежде Петровић и њеног брата Растка Петровића, који би, према карти, требало да се налази на Палилули у Београду, у улици Љубе Стојановића.

Врућина, врео августовски дан, али ми бејасмо упорни и чврсто решени да обиђемо Меморијални музеј наше славне сликарке, што је свој живот положила за добробит земље чије је пределе неуморно и са страшћу осликавала и дочаравала. Упутили смо се трамвајем по најјачем летњем сунцу, све бришући грашке зноја које су нам лице претварале у нешто налик порцеланском тањиру. Сијали смо се и топили под налетима врућине, али жеља да угледамо и посетимо чувену породичну кућу била је јача од жестине горућег ваздуха.

Упитали смо пар пролазника за тачну адресу, али сви су нас гледали некако збуњено и одузето, као да не знају шта да нам кажу. Неки одмахнуше руком, неки се само окренуше и наставише својим путем, а само пар њих, оних старијих, још увек културних и пристојних људи, са притајеном тугом нам одговори да пажљиво гледамо, јер… “ту је она, мало се сакрила са леве стране улице.” Нисмо знали шта то значи, погледасмо се и са једнако јаким узбуђењем (јер, ту смо, ускоро ће пред нама осванути раскош и слава Надеждине и Расткове заоставштине), настависмо да бројимо кораке у сеновитој улици Љубе Стојановића.

Дуго смо, неочекивано дуго пешачили, окретали се лево-десно, час на једну, час на другу страну. Од куће ни капије ни крова. Поново погледасмо мапу. Нисмо погрешили, мора бити да је овде, са ове стране улице. “Ту је, одмах испред вас. Број 25”, довикну нам човек на бициклу, и настави напред, све одмахујући главом у знак помирености са судбином. Судбином свих нас.

Доиста, испред нас је тиховала кућа са окаченом таблом “Меморијални музеј Надежде и Растка Петровића. Због неодложних радова на поправци зграде музеј ће до ДАЉЊЕГ бити затворен за публику.” Чим смо прочитали ово ДАЉЊЕГ све нам би јасно. Спустили смо главу и сели на бетонски зид пред закључаном капијом, једнако тихи као што је била и сама кућа. Отпала фасада, испрана боја на дрвеним прозорима, растиње у дворишту и влага која се осећала чак и напољу. Слика туге и пропадања. А мени некако пред очима севну раскош и лепота њених божура пред Грачаницом, заиграше се боје у луковима и круговима, заплетоше се Расткове реченице у вијугаво зелено грање што се уплело над кућом, и подигоше је изнад нас овако жалосних, високо у небеса, далеко од планова, пројеката и финансијских прорачуна. Шта је прече од културног наслеђа? Која то земља има пречих ствари од бриге за очување свог националног поноса, и шта то пре треба урадити па да брига о онима који су градили културу и слободу једне државе падне у други план?

Пролазници нас гледају а један од њих готово шапну, као да сам осећа срамоту што шипражје израста где му место није: “Обновиће је, ваљда. Кућа је поклон Надеждине сестре Љубице, а све ствари су склоњене од пропадања у Народни музеј.” Ваљда то рече да нам буде лакше. Да ли је икоме, попут нас, било лакше после таквих речи? Пропадање је увелико трајало, и трајаће, а нама је августовско сунце добрано изменило боју лица. Препланули и разочарани упутисмо се натраг, кроз улицу Љубе Стојановића до улице Јована Цвијића, па све до неких нових потрага и лутања.

Опонашање ветра

Ауторска фотографија, шума руских бреза изнад Пожаревца

Ветар је дувао данима, немилосрдно. Нисам отварала прозоре, нисам остављала веш на тераси, понајмање сам користила чешаљ јер је његова употреба била потпуно илузорна. Како је дувао данима, и данима, и опет, данима, успевала сам да уђем у механизам његовог “рада”, а захваљујући неким чудним догађајима временом сам почела да схватам разлоге тог наизглед безумног млатарања по нашим животима. Није се појављивао изненада. То се само тако чинило. Једном је комшиница срушила голубије гнездо. Ударила га је метлом и оно је, са све сићушним беличастим јајима, полетело са терасе срушивши се на бетон. У истом тренутку појавио се онај исти ветар, и као разјарени бик угурао је право у кућу, притом поломивши стакло на вратима терасе. Поучена њеним горким искуством, одлучила сам да размишљам као ветар. Кретати се као да избегаваш убојите гелере, а очи углавном држати затвореним. Бити међу људима, а истовремено, бити невидљив. Ако је потребно, бити хладан и неприступачан. Кад треба, додирнути топлином. У мом стану нема прозора ни врата. Лопова се не плашим, јер све оно што лопов и ветар могу да однесу, тога заправо и нема.

Зборник “Шумадијске метафоре” 2022

ОБРИСИ ПРОШЛОСТИ

слика је преузета са Википедије, стари Ниш

Од Железничке станице до Нишке бање некада је благо кривудао трамвај. Један од њих, онај последњи, данас је радо посећени кафић Нишлија. Тек да на трен оживи дух старога Ниша. Звук трамвајских шина по којима клизи развучена метална кутија мешао се са жагором људи са оближње пијаце. Сече трамвај пробуђене улице, а кад стане на Трг Kраља Милана и упије мирис колача из оближње ’’Швајцарије’’, оживе не само стрпљиви путници, него и свако ко се тог тренутка нашао на месту судара звука и мириса. Опојни мирис слатке грчке кафе умео је да намами пола Ниша у сам центар града, где су владали неприкосновени трамваји. Господин Раде Димитријевић, власник чувене ’’Швајцарије’’, јако је волео трамваје па је једном приликом, на дан рођења његове супруге, напунио корпу са шам и крем -питама и раном зором обрадовао поспане путнике. Све до Нишке бање трамвајем је одјекивала песма и, иако су му у почетку замерали што је старе добре колаче заменио ’’оним европским’’, сви су врло брзо заволели посластице Радета Димитријевића. Све до неславне хиљаду деветсто педест осме, када је овај украс града нестао са нишких улица, поигравало се у ваздуху шкрипутање шина и челика са звецкањем металних посластичарских тањирића и кашика. Недуго потом, већ хиљаду деветсто шездесет девете, угасила се и ’’Швајцарија’’. Ваљда то тако иде. Прођем, често, крај сенке бивше посластичаре. Застанем. Мирис старога Ниша нестао је стазама ишчупаних трамвајских шина. У ваздуху трепере обриси прошлости, а дошаптавања звукова и мириса нестала су доласком оних који се трамваја више и не сећају.

Друга награда на Светосавском књижевном конкурсу Народне библиотеке “Његош” из Књажевца

Једно писмо…

dd0af606513ac1020bca2cbc23f8e419

рукопис из необјављеног романа

 

”… постала сам тиха, да не кажем, повучена. Све чешће остајем сама, склањам се од свих и зазирем од пажње. Мислим да ми ово писање прија.

            Водила сам дневник, једном давно. Толико давно да се не сећам ни једне једине речи његове садржине. Али ти зато до детаља могу описати како је изгледао.

            Нека ово писмо буде посвећено том мом дневнику. Не првом, имала сам их више, али та свеска је била нешто посебно.

            Елем, опет све почиње од бака Виде. Морам је више пута споменути јер ти у наредним писмима намеравам испричати нешто јако занимљиво из њеног разноликог живота, а што се свакако дотиче и данашњице, која нам, ето, није наклоњена. Не само нама двома, него иначе. Данас је време које ( и то јасно запажам) све људе узнемирује, и сви радије говоре о сутрашњици а данашњи дан гурају под тепих. Из тунела гледају у оно нејасно светло које једва приметно тамо негде трепери, нервозно гледају на сат и чекају то никад дочекано сутра. А тада данас опет постаје сутра, и никако изаћи из тог круга бесконачног чекања, окретања у круг што полако помућује свест и навлачи боре на уморно лице.

            Бака Вида није волела празнике. Узалуд смо сваког Божића, Нове године и Васкрса трчкарали око ње ишчекујући лепо запаковану кутију са машном и папирићем са именом. Мајка нас је гледала смејући се, јер је знала да бака Вида никад ништа не поклања. И то не из безобзирности или себичности, сматрала је да нам поклони могу дати само једно погрешно мишљење како је довољно да  нешто силно пожелиш и оно ће пасти са неба.

            Ту се дотичемо данашњице. Не излазим много ових дана, никада и нисам волела гужву и галаму, али када дођем у додир са људима чујем неке ствари које ми јако засметају. Не знам, драги Бранко, колико се дружиш са младима, колико срећеш са омладином и тим невиним и наивним светом, једноставно, нисмо се у нашем писању до сада превише дотицали личних живота. Наше писање је неповезано, онако како сам и замишљала, и на томе ти од срца захваљујем. Пишемо онако како нам дође и како се оловка и срце наместе. Ситнице, детаљи, мање и више важне ствари дођу или не дођу на ред. Постепено и без наметања, тема по тема, што наслућујем да и теби одговара. Дакле, не знам колико си у додиру са омладином, али ја често у њима не видим ту младост коју смо ми имали. Толико незаинтересованости за свој дух, потпадање под утицај свеопштег расула, толико погрешних мисли и вредности борави у тим младим, тек изниклим бићима да је просто невероватно и помислити да ће баш они некада кројити будућност света. Надам се, искрено се надам да има изузетака. Али мисао која покреће данашњу младост, или пак мисао која се њима намеће као покретач јесте, какве су ти мисли такав ти је живот, довољно је нешто само јако желети и читав универзум ће се потрудити да ти оствари ту жељу…

            Мисли су, драги Бранко, скројене од живота. Што сам се више смејала, живот ме је све јаче ударао и све већу бол ми наносио. Временом смо се договорили да не покушавам неприродно да га мењам и намећем му лажни осмех, такав је какав је, барем више не живим у заблуди да могу на њега драстично утицати. И он се сложио са тим, могу рећи да ме много мање удара откако сам решила да га пустим из окова свог самопоуздања. Јачи је он од било каквих мисли. А желети… јако желим неке ствари, може се и у овим годинама силно и страсно желети. Ипак знам да ће свемир оћутати сваку моју жељу. Наставиће да спава или грми онако како је милијардама година уназад радио без освртања на летеће снове нас, обичних смртника. Тако је кроз њега дуго лутао и летео један сан о великој кући.

            Како ово већ прелази у једно дуго писмо, мораћу одмах да наставим са предметом мог писања.

            Сав наш труд да барем једне године, за време барем једног празника, добијемо који поклон, није уродио плодом. Узалуд смо изигравали добру дечицу, мотали се око баке која нас је гладила по глави и потврђивала наше залагање и настојање да будемо добри и послушни, никада се није десило да нас она изненади и поклони макар нешто, било то и потпуно безвредно и небитно. Јер, да се разумемо, није нама било до дарова. Знали смо да јој се срце цепа што мора да остане при својој одлуци и да јој  суза склизне низ лице кад год се неко од нас празних руку врати од баке којој је пожелело срећан празник. Виђала сам мајку како је у неколико наврата, са дубоким поштовањем њене одлуке, убеђује да макар једном устукне пред својом намером да неке ствари учимо кроз поступке одраслих.

            ”Има времена за разочарања, дуг је живот а они су тек деца. Било би лепо да им некада нешто поклонимо”, причала је у множини иако поклони од ње никада нису изостајали, ма како били скромни.

            ”Нека, нека ме сад ако треба и мрзе због тога”, говорила је, ”некад ће ми захваљивати.”

            Година за годином, ја и моја браћа уредно смо остајали без поклона од драге баке, изгубивши сваку наду да ће нам она икада ишта даровати. Љубав и пажња од ње ни у једном тренутку нису изостајали тако да се њено предвиђање да ћемо је временом можда и замрзети, никада се није остварило.

            Сећам се, било је рано пролеће. Процветала висока трешња пред кућом, па се кров забелео као да је пао снег. Напунила сам тринаест година, таман онолико колико је потребно да почнем да тугујем због крупнијих ствари и да се нервирам због ситница. Често сам се издвајала од браће, остајала сама и покушавала да пишем своје прве песме. Некада сам у томе успевала, некада не, али сам све чешће дотадашњу игру са браћом замењивала тренуцима самоће где сам размишљала о будућим стиховима. То ми је донело доста усамљености, чинило ми се да ме нико не разуме и да радим нешто што нема никакву вредност.

            ”Пишеш песме!”, подсмевао ми се млађи брат, ”ко ће то да чита, то су само твоје глупости!”

            У праву је, често сам помишљала. Ко ће то да чита.

            Једне пролећне вечери, благе и већ пријатне, у моју собу ушла је бака Вида. Тиха и ненаметљива, лаганим корацима, толико да нисам ни осетила њено присуство. Лежала сам у кревету, окренута према зиду.Спустила је своју руку на моје раме. Мирисала је на ванилице које је тога дана пекла за нас.

            ”Немој мислити да ја не осећам”, прошапутала је. ”Осећам твоју жељу да проникнеш у тајну своје душе. Чујеш је, она нешто шапуће али је ти не разумеш довољно.”

            Окренула сам се и видела како у својим танким рукама држи једну малу свеску браон боје. Отворила је прву страну, пажљиво, као да скида покривач са заспалог детета. На њој је била залепљена танка гранчица са белим цветовима наше трешње.

            ”Пиши. Нека те ништа не спречи у твојој потрази. Твоја је душа нежна попут ових пупољака. Гледај да је сачуваш такву каква она јесте.”

            Бака Вида је изашла из моје собе онако како је у њу и ушла. Тихо, као да гази по облацима. Оставила ме је са браон свешчицом крај узглавља и ја сам врло брзо почела да пишем свој први дневник. Песме, мисли, прва озбиљнија размишљања… А оно по чему је памтим и по чему је посебна јесте обиље разних цветова, лишћа и гранчица које сам полагала у њу. Од тада нисам престајала да пишем, и дуго, веома дуго, писала сам свакога дана.

            Први и једини поклон који сам од ње добила морала сам вешто да кријем. Макар до оног тренутка док није осетила да је поука доста и да вреди нешто и осталима поклонити. Макар да им шта остане за успомену.

            Моје писаније се одужило, али веруј, драги Бранко, јако ми прија што ће ово ипак неко да прочита. Иако су то само неке моје глупости.

             Срдачан поздрав

             Вера

 

picture saved from pinterest

СРЦЕ ОД СЛАМЕ

91848724_204360021006530_6843463502032535552_n

 

Стојим насред поља, окружен сунцокретима.

Ништа друго не могу сем да гледам даљине. Таласају се, нарочито у сутон. Тад мало подигнем десну руку и наслоним се на један штап који вири из земље. Ослушнем ветар. Његови мирисни праменови мешају се са мојом плавом косом. Ћутим.

Већ дуго сам овде. Добро памтим тај дан кад сам посађен међу овим њивама, затечен тишином која избија из далеких брда. Уистину, овде је ретко кад бучно, сем кад дођу људи. Углавном је мирно, чак толико да ми је понекад жао да се огласим… испустим крик. Ћутимо… ветар, планине и ја. Ћутимо, поклопљени небом које нам увече дарује прекрасан поглед на оно што нас је створило. На планете, бесмртне звезде које нам  сваким својим зраком урањају дубоко у кожу, или макар оно што личи на њу. Комешају се, преливају, израњају из мрака попут белутка из мутне воде. Обасјавају овај немир што трепери у мом пожутелом срцу.

Моје прво јутро овде провео сам покушавајући да се отргнем. Из све снаге, рукама, ногама, опирао сам се и запомагао. Касније су ми сунцокрети дошапнули да је бекство готово немогуће, сем уколико желим да изгорим.

”Једино те ватра може спасити, али размисли о томе”, посаветовали су ме.

Тако сам се умирио, као земља пода мном… као грумен црнице поред које су ме укопали.

Временом сам открио да могу сасвим успешно да се разумем са птицама. Слетале су на моје искривљено раме, па сам често због њих био потпуно савијен а глава ми је дотицала колена. Тада би оне одлетеле покушавајући да ме врате у исправљен положај, кљуновима ми намештале зарозани црни шешир који је вероватно скинут са главе неког угледног професора који није одступао од углађености и лепих манира. Знао сам да у њему изгледам смешно, али када су ми сунцокрети рекли да свакако изгледам смешно, престао сам да дајем значај свом изгледу.

Једном је пала јака киша. Олуја је сломила пар околних храстова, зрело класје се спустило до земље а сунцокрети су повили своје раскошне главе. Око мене се ниоткуд створило право мало језеро па сам јасно могао да се огледам у тој води.

”Тужне очи имаш”, узвикнуо је гавран, сместивши се на моје раме.

Доиста су то биле неке тужне очи насред велике главе направљене од старог џака у коме је неко чувао јабуке.

Зато све време осећам мирис јабука, помислио сам. Зато не могу да се померим, искорачим, јер је ово тромо тело напуњено сламом и везано за колац који изиграва моју кичму. Могли су бар неко лепше одело да ми обуку. Подерано, изгужвано, ово на мени је више него смешно. Срећом, језеро око мене је врло брзо пресушило па више нисам морао да се огледам у њему. Повремено би ми вране подигле који спали рукав, покупиле нешто сламе испале из мог стомака, али ја више не знам како изгледам.

Стојим насред поља, обасјан месечином.

Ја и месец, свако у свом бескрају и заточеништву. Обоје везани за земљу. Он бар путује око ње, ја од моје не могу да се одвојим.

”Твој претходник није дуго издржао, да знаш”, једном ми је рекла врана. ”Раставили су га, згужвали и бацили. Ено тамо”, кљуном је показивала на напуштени бунар. ”А и не знам како су они то замислили, да ви некога плашите”, насмејала се крештавим тоном и стала на моје опуштене руке.

”Зар ја треба некога да плашим?”, збуњено сам је упитао.

”Да… да плашиш! И то замисли кога… мене!”, поскочила је. ”Они, људи, умислили су да ти можеш некога да уплашиш само зато што носиш ружну и поцепану одећу, савијаш се до земље, не можеш да се помериш и имаш главу која мирише на труле јабуке. 0ни не знају, они не знају”, поновила је, ”да у твом срцу од сламе има више љубави према свету него у свим њиховим стварима, покретима и речима. Ти си напуњен том сламом, они су напуњени мржњом… мржњом!”, узвикнула је врана и почела да лети око мене.

Затворио сам своје ружне очи, али неопрезно, тако да ми је једно око испало и откотрљало се на земљу. Сада сам видео само пола поља, пола брда, пола неба и пола овог страшног света који ми се наједном немилосрдно открио… цео.

”Ја не желим да те плашим. Зашто бих? Ја сам овде странац, ја сам овде посађен. Ово поље је твоје поље, ти овде живиш”, тихо сам проговорио, тек толико да ми се чује глас.

”Ја живим само када нема људи, чим се они појаве природа више није иста”, пролетела је поред моје главе. ”Довуку неке своје машине, јако су бучне па се ветар, киша и птице не чују. Све упропасте, посеку дрвеће и однесу са собом. Кад оду, тек кад оду, овде може да се живи.”

”Зато су овде оставили мене”, спустио сам главу. ”Да те подсећам на њих.”

”Тако је”, најзад си схватио, ”али ти не подсећаш на њих, нимало. Ни твој претходник није. У свима вама се јако брзо усади љубав према нама, према природи. Ви ослушкујете ноћ, небо, дошаптавате се са ветром и месецом… схватите језик природе. Зато ти саветујем…”, врана је опет слетела на моје раме и погледала ме у оно једно око које се напунило неком чудном водом” ,… чим почне олуја, одлети. Просто иди одавде или ће и тебе бацити у бунар. Помоћи ћемо ти. Нађи неко лепо место за живот и држи се што даље од људи.”

Врана је одлетела а ја сам целе те ноћи размишљао о томе што ми је рекла.

Да одем… нађем неко лепо место…

Наредне недеље почела је страшна олуја. Никада до тада нисам осетио такву снагу ветра. Однео ми је онај зарозани црни шешир, али сам истог тренутка осетио олакшање. Убрзо ми је откинуо једну руку и потпуно искривио обе ноге. Срећом, остало ми је оно једно око па сам јасно могао да видим како ми се јато црних врана полако приближава.

”Издржи!”, узвикивале су у сав глас.

Залуд, јер за тили час, моје тело су покидали удружени ветрови. Као да их је неко послао да ме спрече у мојој намери да се ослободим. Када су птице коначно стигле пронашле су само разбацану сламу и колац који је изигравао моју кичму.

Стојим насред поља, бестелесан, слободан.

Видим цело поље, цело брдо, цело небо и цео свет. Чини ми се да чујем лепет својих крила па у неверици покушавам да се макнем са места на коме сам се распао.

Или то само птице одлећу.

 

Објављено у Зборнику ”Најбоља кратка прича Пирота 2020.”

Путујући глумци и мандолина

Jan_Miel_–_Actors_from_the_Commedia_dell’Arte_on_a_Wagon_in_a_Town_Square

Commedia dell’arte Troupe on a Wagon in a Town Square, by Jan Miel, 1640

 

“Могли бисмо да почнемо да продајемо карте!”, узвикнуо је тужни пјерот.

“А, не! Замолићу да се ова идеја одбаци као неприхватљива”, одлучно се супротставио принц.  “Сви знамо да нико неће куповати.”

“Зар да довека радимо за милост?”, запитао се пантомимичар, више у себи него на глас.

 “Тужно, али многи живе од туђе милости”, зачуо се један умилни глас.

То се главним друмом споро кретала дружина путујућих глумаца. Тужни пјерот, самољубиви принц, илузијом зачарани пантомимичар, и лепа принцеза, увек испуњена меланхолијом. Полако, једва милећи у неким старим  колима која су за собом вукла нешто попут приколице. Огрнута великим белим плаштом која је требало да глуми покретну шатру, често се извијала на страну, па је претила опасност да се сруши на земљу, са све путујућом дружином.

Тек што су се неславно провели у оближњем градићу који је бројао свега пар стотина становника, а већ се пред њима обликовала нова прилика за разочарање. Јер, ниједном до сада нису доживели ону славу која их је привукла позиву путујућих глумаца. Тек по који осмех, из сажаљења бачени новчић, тек по која лаж да је представа у потпуности успела, и да се надају њиховом поновном доласку.

Пред вече су ушли у мали град. Још мањи од претходног, па им се учинило да могу заинтересовати и забавити његове становнике, јер ретко је у забаченим варошицама било неких дешавања. Свуда су се са доласком вечери гасили прозори, људи нестајали иза завеса и урањали у своје снове. Могло се чути спуштање главе на јастук, дубоко удисање и немирно превртање по кревету, као да је дан нешто украо или ускратио.

Своја кола су сместили поред зграде на којој је писало Градска кућа, и не обазирући се на то да их неко може казнити због тога. Власт понекад пусти обичног човека, или се случајно успава па не примени неко своје ситно, безначајно правило.

“Да нам не кварим досадашњу срећу, али они као да нас и не примећују”, промрмљао је пјерот зевајући, затим се издужио у својој врећи за спавање. Остали глумци су играли карте, с времена на време подижући шатор који је лагани ветар спуштао сувише ниско. Ретко када су скидали маске пред спавање, само би се свако окренуо свом кутку и тонуо у сан. Дешавало се да сан и не дође, тада су наступали сати и сати мучног рвања са несаницом, али све ћутке, да се случајно не ода брига, или нека тобож туга која се под маском сакрила.

Зором је глума настављана, све због страха од разоткривања и осветљавања оних звери које су по мраку грицкале плашљиве, неостварене снове. Глумили су верно, до те мере да скоро никада нису једни друге звали правим именом. Можда су и заборавили како се заиста зову.

 

Ко први почиње данас?”, упитала је принцеза чија се ружичаста хаљина изгужвала од целоноћне борбе са шатором изнад њене главе.

Ја и ти, опет. Лакше ми је тако, а и после могу на миру да гледам пантомимичара како броји непостојеће новце, а пјерот тугује над мандолином”, одговорио је принц заузет сакупљањем карата и исправљањем свог дугачког црвеног плашта. “Само, гледај друже, да после заједно бројимо прави новац. А ми”, окренуо се принцези, “ми можемо одглумити неку љубоморну сцену, људи воле друге у несрећи. Чини ми се да им је љубав досадила.”

Принцеза је изричито негодовала. “Не желим”, рекла је, “нећу се прилагођавати томе шта људи воле, а шта не воле. Ја хоћу да им покажем љубав, знам да ће нам кад-тад добрим узвратити.”

Пјерот се накашља на принцезине речи, одмери од главе до пете ту миришљаву ружичасту појаву, испод чије маске су године исписале свој пут и оставиле траг о сваком пређеном кораку.

Напољу је већ почела гужва. Све гласнија бука је допирала, понеки претећи глас. Принц је изашао из кола, ступио на тесни дрвени степеник и узвикнуо:

“Добар дан, добри људи! Обуздајте то кључало нестрпљење и дођите вечерас на ваш трг где ћемо вам уприличити догађај какав никада нисте видели. Ми улазнице не наплаћујемо, али рачунамо на вашу дарежљивост за лепо и пријатно проведено вече.”

Принц је поздрављао тих десетак људи, махао и клањао се, осмехивао својим најлепшим осмехом, али су људи утихнули и само немо посматрали то дешавање. Избледели костим средовечног принца, чији је црвени плашт један пас дохватио зубима, вукао и режао све док му комадић тканине није завршио у устима, привлачио је погледе. Принц је, међутим, остао сасвим смирен, не показавши ни трунку видљивог огорчења. Његов осмех је остао исти, широк и развучен, откривши ред пожутелих зуба.

Поклонио се маси, поновивши да група путујућих глумаца која је у њиховом граду не наплаћује карте, али да очекује  пригодну добродошлицу. Затим се вратио под шатор, запалио цигарету и затражио иглу и конац како би био потпуно спреман за наступ који га очекује.

“Где ми је мандолина?”, упитао је пјерот пантомимичара који се заиста спремао за тачку бројања новца . Једном руком је држао гомилу кованица, а другом узимао новчић по новчић и паковао у кутију. Онда је прешао на бројање папирних новчаница, заиста удубљен у рачуницу, љутивши се на пјерота који га је стално померао с места на место.

Мала, тесна приколица са шатром испуњена гомилом реквизита, била је недовољна да у њу стане четворо одраслих људи, свако са својим захтевним костимом и опремом. Тако су често улазили у свађе, али су се све оне брзо завршавале, најчешће смехом и шалом. Јер та група глумаца је већ две деценије обилазила свет, из места у место и већ су се потпуно навикли једни на друге, мане и врлине које су упознавали током свих тих путовања.

“Људи моји, тражите мандолину, мора да је ту негде. Просто не верујем, али понекад као да се крије.”

“Наћи ћеш је, само пажљиво гледај”, тешио га је принц, и сам неуспешно тражећи рупу на игли. Све време му је измицала па је тужно и молећиво гледао принцезу која се шминкала пред огледалом.

“Вечерас осећам успех”, причала је, “време је да заблистамо.” А на њеном лику у огледалу блистале су две надом испуњене зенице, на глави по која седа влас, невешто и неспретно сакривена праменовима црвене косе.

“Сви сте спремни!”, срећно је закључио принц. Пред њима се увијала скучена градска улица поплочана коцкицама, над њима сјајио сребрни месец.

“Понеси кутију за новац”, обраћао се пантомимичару, а он му је пружио празну руку и отварао невидљиви поклопац на невидљивој кутији. Принц се само насмејао, претећи му прстом и проверавајући да ли му за појасом стоји мач од кога се током представа није одвајао.

На тргу се већ окупило нешто света, а видевши да се приближава група смешно обучених људи, многи су затворили своје радње и пошли да гледају унапред најављену забавну представу.  Неколико деце је скакутало око пјерота, смејући се његовом тужном изразу лица.

“Овај човек има нацртану сузу!”, узвикивала су.

“Онај тамо бело лице без усана!”

Сви су, најзад, били спремни за посматрање великог догађаја и тишина је завладала тргом.

“Добро вече, добри народе!”, поново се људима обратио принц. “Вечерас ћете присуствовати несвакидашњој представи, гледаћете и слушати причу о љубави, видећете вештину једног пантомимичара и уживати у музикалности неутешног пјерота. Не затварајте очи, јер може вам промаћи чудо!”

Принц је загрлио принцезу, обоје су се поклонили ускомешаној публици и започели тачку у којој је принцеза плакала, падала у несвест, а принц се у љубавном заносу хватао за мач, претећи њеним невидљивим удварачима. Када су завршили тачку, још једном су се поклонили публици која је даровала само бледи аплауз. Принц је онда најавио тачку тужног пјерота. Пјерот је сео на оближњу фонтану и засвирао мелодију о птицама у пролеће и несрећној љубави две ластавице. Његов нежни глас пун уздаха пробудио је само месец који је тада засијао још јаче. Након мелодије спаковао је мандолину, склонио се у страну, а на сцену је ступио пантомимичар, претварајући се да куца на вратима. Пар људи се насмејало, а пантомимичар је баш њима пришао и пружио отворену шаку.

“Склони се”, рекао му је човек са дугим црним брковима.

“Господине, то је само тачка”, пришао је принц, “будите део ње.”

“Ви сте јасно рекли да не наплаћујете карте”, одговорио је.

“Не наплаћујемо, али ми волимо свој посао и хтели бисмо да живимо од њега”, осмех на принчевом лицу се полако гасио.

 “Онда зарађујте као сви остали људи. У пекарама, фабрикама, на њиви. А не на улици, тражећи новац од радних и вредних људи.”

Човек са црним брковима је причао све гласније и гласније, чинећи људе око себе нервозним и придобијајући њихову подршку.

“Тако је!”, ређао се узвик за узвиком.

“Прошле недеље је долазио циркус”, наставио је да виче гневни човек, “отерали смо их каменицама. Нама не требају лажи и обмане, јефтина забава нам није смешна. Свој новац тешко зарађујемо.”

Окупљени људи су почели да вичу и негодују, неки су и отишли, не плативши ни новчића за виђену представу. Једино су деца и даље одушевљено гледала те смешно обучене људе, прилазила им и вукла их за костиме.

“Кући, децо!”, запретио им је онај гневни, док је оштрим погледом посматрао путујуће глумце који су се спремали за одлазак. Сакупили су своје реквизите, спаковали у невелику торбу, све у олујној тишини којом су много пута до тада били испраћени. Пјерот је гледао у звездано небо и ослушкивао одсвирану мелодију која се високо негде заплела у танке мале облаке и издише тихо, без публике и аплауза.

“Је л’ оно ваша кола стоје поред градске куће?”, ниоткуд се појавио човек у плавом оделу.

Нису стигли ни да одговоре, а већ су им на руке ставили ланце и као разбојнике их спровели са градског трга. Неколико преосталих људи, оних који увек воле да остану до краја како им нешто случајно не би промакло, почело је да аплаудира и звижди.

“Добра представа, добра! Стварно је вредело не затварати очи!”, смејали су се на сав глас, неки су бацали и новчиће. Убрзо је тај смех био једино што је током ноћи одјекивало главном градском улицом. Иза затворених врата и прозора спавали су људи који нису уживали у представи гостујућих глумаца. Превртали су се по кревету мучени несносном тужбалицом тужног пјерота, прогањани изнуђивањем новца од немог пантомимичара, откинути од сна у коме машта не сме ни да провири и све је обојено бојом сиве реалности, без трунке детињег сневања и радовања.

Негде даље, четворо уморних људи гурало се на гвозденом кревету са једним јастуком. На смену су главу спуштали на меко брдашце, неочекивани облак у просторији без неба, тек толико да се иза затворених очију појави цеста, дуга и увијена, она која води другим градовима и трговима.

“Примећују нас, и те како нас примећују”, прошапутао је пантомимичар, чије је бело лице обасјавао високо уздигнути месец.  Наслонио је руку на премали прозор изнад којег је текла улица. Онај смех се уливао у њу, па би, чим замакне иза угла, оставио траг минуле вечери и разјурио снове о трговима пуним задивљених, радозналих људи.

“Примећују нас”, уздахнуо је принц, спустивши мач на под.

Оћутали су целу ноћ, нико није ни приметио кад је свануло. Мека јутарња светлост открила је њихова лица без маски. По први пут, осванули су не као дружина путујућих глумаца, већ као обични људи, откинути од сна, без трунке детињег сневања и радовања.

А када су се много година потом људи  зажелели забаве, циркуса, гутача ватре, представа и рецитовања песама на трговима, пролазили су поред уског приземног прозора на улици и кришом завиривали унутра. У углу тамне просторије лежала је мандолина. Одатле понекад допире песма о птицама у пролеће, али само оних вечери кад је месечина и кад нема никог будног да ослушкује.

ДОМОВОЈ

33f34f2c9a531bb567584013069d1907.jpg

picture saved from pinterest

 

 

Прву кућицу од глине направила сам на дан када се заруменела наша млада трешња. Моја сестра је једнога дана дошла и рекла ми:

”Зашто не направиш кућицу од глине? Можеш узети стаклену теглицу и обложити је глином. Затим је можеш обојити, направити врата, прозоре. Зар то не би лепо изгледало? То би био савршен украс за башту.”

Идеја ми се веома допала и врло брзо сам приступила прављењу своје прве кућице од глине. Школска глина је, међутим била слабијег квалитета па ми се кућица преко ноћи срушила. Ујутру сам на столу затекла само напукле беле зидове, димњак који се накривио на леву страну и мале украшене прозоре који су се спремали на обрушавање. Тешко сам поднела тај неуспех јер сам доста времена и труда уложила у израду глинено – стакленог кутка за непостојеће мале људе.

Није могуће направити кућицу од стакла и глине, записала сам у своју свеску у којој сам бележила све креативне покушаје, неуспехе и покоји стих. И дуго је то писало у њој. Све док нисам угледала једну скулптуру од камења. Неки мање познати уметник је слагао камен на камен, и то тако да је већи камен увек био на мањем камену. Све је личило на високи левкасти торањ, пркосило законима гравитације и изазивало чуђење и дивљење посматрача. Тако сам се поново, и овога пута одлучније, вратила сестриној идеји да направим кућицу од глине.

У једној добро опремљеној књижари пронашла сам италијанску глину, за коју ме је продавац уверавао да је постојана и да не пуца, купила пар недостајућих акрилних боја и једне топле мајске вечери приступила моделовању и бојењу минијатурне куће. Бојећи врата браон бојом, уцртавајући шарке на њима и обликујући кућни праг на коме ће заувек кораке стрпљиво чекати пар плавих ципелица, добијала сам јаку жељу да се смањим и постанем станар своје глинене кућице.

Моја кућица са белим зидовима и јарко црвеним кровом угледала је светлост дана једног мајског јутра, баш када се трешња пред кућом увелико спремала да нам подари своје прве плодове боје крова мале глинене кућe. Са подједнаком радошћу сам посматрала мојих руку дело, и високу трешњу коју је пре пар година засадио мој отац. Испочетка је сумњао да ће од ње ишта бити, а сада смо сви гледали у њене гране које су надвисиле кров наше породичне куће. Нисам хтела рећи праве куће баш зато што је и моја кућица од глине била права. Имала је степенице, вазу са цвећем на њима, малу пећ са кутијом за одлагање дрва, као и прозоре кроз које је могло да се провири у тесни собичак. Димњак, поштанско сандуче, чак и печурке које су насумично ницале крај зидова, остављајући утисак да се у околини налази мирисна борова шума.

Прошло је то пролеће, па онда и врело лето, а моја кућица од глине је тиховала на столу одмах крај омаленог кавеза за птице, који никада и није требало да зароби неку птицу. Више је био симбол слободе јер су његова вратанца увек била отворена. Како се лето лагано гасило, као уморна свећа којој нестаје воска, јесен је полако најављивала свој долазак. Персефона се спремала за повратак у свој свет и природа је приметно почела да тугује за њом.

Дани и ноћи били су све хладнији. Кад год би се нека звезда сурвала у ледени мрак за њом би остајао беличасти знак зиме која се вешто прикрадала. Нека необична топлота  која је почела да избија из глинене кућице гонила ме је да сваке вечери завирујем у њу и посматрам предмете које сам правилно распоредила око сточића. Моје око ништа није очекивало, ништа није ни могло да очекује. Међутим, једног јутра, запазила сам трагове пепела на мајушном прагу. Сва у чуду, узела сам кућицу у руке и разгледала је са свих страна. На белом димњаку јасно је било присуство гарежи, као да је неко недавно палио ватру унутра. Свесна лудости своје помисли, оставила сам предмет од глине и решила да више не завирујем унутра. То је само мала кућа коју нико не би дирао.

Магловита ноћ пробудила ме је из чврстог сна. Осећала сам присуство те густе магле која је прогутала улице, светлост звезда и дах свих оних који су залутали у тој леденој новембарској ноћи. Устала сам из кревета, још сањива и мучена страхом непочивших, свих оних душа што су ослобађане за време оваквих представа природе, и једва будна уочила светло које се пробијало кроз решеткасте прозорчиће. Протрљала сам очи и у неверици се приближила кућици. Мало биће са црвеном капицом на глави седело је крај пећи и грејало руке на распламсалој ватри. На његове дуге седе бркове повремено би пала по која  искра, на шта је он одмах скакао са места и трчкарао као да игра неку само њему познату веселу игру. Нисам могла да престанем да гледам то чудно и неочекивано биће, али како сам одувек помало веровала у бајке и надала се да сва магична и чудна створења из света скаски постоје, није ми требало много да поверујем да је човечуљак заиста прави и да управо скакуће пред мојим очима.

Био је прекривен густом длаком из које су вирила два небо плава ока. Капа са главе му је често спадала, па је нервозно враћао на место и испуштао звуке дубоког уздаха. Повремено би проџарао ватру и ставио неко ситно дрвце на пламен. Све време је уздисао, као да га нека тешка мука мучи, и таман кад сам помислила да ме уопште неће приметити, он се нагло окренуо и ухватио мој поглед у бегу.

”Ко је тамо?”, узвикнуо је танким, готово смешним гласом.

Нисам знала да ли да му одговорим, или да само нестанем са тог места где је мировала моја кућица. Ипак, остала сам крај ње и скоро па скамењена, једва сам испустила глас.

”Само полако, нема потребе за страхом”, дрхтале су моје речи, управо од самог страха. Страха да не испари и нестане као што се и појавило. То једва видљиво, несвакидашње биће.

”Ја сам направила ову кућу у којој се налазите… збуњена сам… Откуд ви унутра?”

Након краткотрајне тишине, коју су само повремено пресецали звуци тамне ноћи, шкрипање месеца по небу и клаћење трулог неопалог лишћа, из кућице се зачуо још један уздах. Његови издисаји су били нечујни, толико да би се због њих само ватрица благо повила у страну, одмах потом наставивши своју огњену представу.

”Негде морам бити”, шапнуо је, ”а откад сам се смањио, и овакви домови су добри.”

”Ви сте некада били већи?”, са чуђењем сам га упитала, ни сама не могавши да замислим како би овај чудни човечуљак изгледао у природној величини.

”Некада сам био…. ено, као онај сто тамо”, провирио је кроз прозор и руком величине палидрвца показао ми  ноћни сточић који је стајао поред двоседа.

”Па… зашто сте се онда смањили?”

Напољу је ветар почео да носи опало лишће, постао је толико јак да након пар налета више нисам чула клаћење оних трулих неопалих листова. До малочас присутна магла разбежала се на све четири стране света, оставивши иза себе само мирис кише и најављеног снега. Новембар је показивао своје моћи, па је у соби постало хладно, толико да сам морала да устанем и донесем једно ћебе које сам пребацила преко ногу.

”Људи су нас некада волели, упркос нашем накарадном изгледу”, рукама је показивао на своје лице. ”Свакога дана су нам даривали со и хлеб, поштовали нас као заштитнике дома. Заузврат, ми смо даровали благостање и мир, срећу тој породици. Сада више нема потребе за нашим присуством, па се велика већина нас успешно крије. Како се ко снађе”. Благо се насмејао.

”Чекајте”, застала сам, ”зар бића као што сте ви има… има више?”

Тужно ме је погледао и климнуо главом, док се ватра иза његових леђа полако гасила.

”Не сме да се угаси”, похитао је, ”мора стално да гори, иначе ни овде нећу моћи да останем.” Чим је преко догорелих цепаница ставио једно дрвце, искре су почеле да трепере у ваздуху тесног собичка.

”Било нас је много. Некада давно ниједна кућа није била дом без нас. Домовоји су  били важан део сваке породице, чувари кућног прага. Крили смо се по подрумима, ћошковима, код огњишта… Mорали смо, јер су нас домаћини често тражили. Али данас,  данас ништа више није исто, људи све мање имају времена за себе, а камоли за нас. Нико нас више не примећује па смо почели да се смањујемо, све док сасвим не ишчезнемо. ”

Приметивши моју замишљеност, пришао је ближе прозорчићу и скинуо своју црвену капу. Напољу је беснео новембарски ветар. Из димњака моје глинене кућице избијао је танак сноп црног дима.

”Ја сам направила ову кућицу”, после дужег ћутања најзад сам изустила. ”Можете слободно остати унутра. Донећу вам и хлеб.”

Зима је дошла и прошла, и наступило је пријатно и мирисно пролеће. Домовој у мојој кућици тихо је проводио своје дане, каткад би ми се учинило да се навикао на своју имитацију дома и да га никада неће напустити. Али већ почетком априла приметила сам како му поглед постаје тужан, очи замућене од бистих суза, а осмеха скоро да није ни било. На његовом челу  било је све више бора, а седи бркови добили су боју јануарског снега.

”Остарио сам”, шапнуо ми је једног јутра, ”осећам како ишчезавам, као да се претварам у пепео. Нема на овоме свету више места за чуваре, сами се чувате, али како се чувате тако и пролазите. Куће су вам лепе, велике и празне, без душе и топлине. Нигде нема полица за успомене, нигде албума са сликама најмилијих, ни поклона које сте некада давно добили од школских другова. Све је то давно бачено и завршило у канти за отпатке, више нема искрених пријатеља ни дома где би их могли дочекати.”

”Није баш тако!”, узвикнула сам, али је сасвим сићушни домовој већ затворио своје дубоке разочаране очи. У глиненој кући било је потпуно хладно, последње искре жара угасиле су се пред мојом сенком. Ја сам већ отишла, дубоко замишљена пред болно оштрим  речима умирућег кућног духа. Данима су ми одзвањале у глави његове последње реченице:

нигде нема, све је бачено, без душе…

            Другу кућицу од глине направила сам већ наредног новембра, мучена тешким осећајем гриже савести. Нисам желела да прихватим да напросто више нема наших вековних чувара. Врло брзо моја соба је била испуњена малим црвеним домовима које сам несебично поклањала. Са сасвим кратким објашњењима… понекад ноћу завирите унутра…

            За случај да пожеле да се врате…