ОТМИЦА КЊИШКОГ МОЉЦА

pizap.com15150647416411.jpg

 

Читајући књигу “Вест о једној отмици”, спазила сам ситну, готово неприметну бубицу како шета по ободу двадесете стране. Осветлила сам је лампицом и пратила њен пут по потамнелом, расходованом листу папира. Кретала се у свим правцима бежећи од јаке светлости, а када би се зауставила скоро да нисам могла да препознам да ли је то она, или старо ишчитано и похабано слово О.

Неочекивани књишки мољац, станар нежељене и одбачене књиге које се библиотека без жаљења одрекла, на срећу у моју корист, шетао је праћен мојим будним оком, крајње занимљивом и лепо осветљеном двадесетом страном. Прешао је све улице између првог и последњег пасуса, а приметила сам да се више пута заустављао на скретању према сазнању доктора Герера о отмици његове жене Беатрисе, па је пар дугих тренутака стајао потпуно непомичан, као да очекује неко оповргавање отмице или изненадну вест о срећном исходу. Лутао је у лавиринту докторoвог страха, вртео се у круг, а када се уморио и већ почео да застајкује склонила сам лампу и пустила га да одлучи којим ће се редом и страном упутити.

Маркесов књишки мољац је тада, без имало размишљања, прешао на двадесет прву страну где се у случај отмице већ укључују остали ликови, и налик бубици под мојим рукама збуњено јуре са места на место. Радознали мољац се попут детектива кретао од једне до друге чињенице, милио је по трулим, одбаченим словима и таман када сам помислила да ће можда предахнути на маргинама и мало размислити о случају који је и мене прилично збунио, он се узверао по самој ивици листа и нестао иза угла. Журно сам окренула жути лист, па следећи, одмах затим следећи, али се мољац изгубио и нестао, баш као што су Маруху и Беатрису једне ноћи отеле две људске прилике. Осветлила сам књигу тражећи ишчезлог књишког мољца, завирила у свако избледело слово и рупицу на меким корицама, али не беше ни трага ни гласа о станару Маркесовог света.

Не преостаје ми ништа друго до да макар забележим да је староседелац једне отписане књиге под неразјашњеним околностима, у ноћи деветнаестог децембра, мистериозно нестао иза угла потамнеле двадесет прве стране.

Advertisements

А зашто се Ви не насмејете?

d20f9244a41adecf69142910064e4eaf.jpg

Saved from pinterest

 

 

Сањала сам да пишем причу. Не сећам се о чему сам писала, не сећам се ликова, радње, ничега.

А јутрос је пао снег. Боже, колико ја волим снег! Знате ли да неки људи нису ни приметили. Ходали су исто као и увек, невољно, ногу пред ногу, вукли своје очи по сивим фасадама, јер, све су фасаде сиве. Ма колико их бојили, све су сиве и уједначено штрче из замрачених прозора. Него, нећу причати о фасадама. Данас сам их гледала као што неки гледају тмурно небо, склањала очи да ми не украду ону искру што се родила са првом пахуљом.

Кажем Вам, нико није приметио да нешто пада са неба! Окретала сам се око себе као у сну, не верујући шта видим. Ниједан осмех, ниједна рука подигнута ка небесима. Људи су само ређали своје кораке, један за другим, остављали своје бледе стопе у тек рођеном снегу. А мене је обузела туга. Како живети у свету где људи не препознају снег, и нису у стању да се насмеју када им пахуља падне на лице и накваси га. Туга ми је спустила поглед ка земљи. Ту се већ намножило милион беличастих мрвица, можда и више! Све више су сакривале овај незахвални свет, бојиле га у невино бело, уместо у црно, најцрње.

Моја прича је остала ненаписана. Знам да сам је писала, јер ми је јутрос на прсту освануо ожиљак од оловке. Мора бити да сам писала, увек када пишем тако јако стегнем оловку да ме после тога данима боле руке. Не једна рука, обе руке ми се грче и помислим да ће отпасти. Не знам о чему сам могла да пишем кад већ дуго не осећам ниједан лик у себи? Успавали су се патуљци, изгубиле скитнице које често лутају по мојим странама, замрли гласови малих потлачених људи у чије име често иступам и борим се за њихова права. Покушавам да се сетим шта ме је то покренуло да у бојама ноћи испишем неку приповест, онако непробуђена, заробљена у свету сенки, где нико и не помишља да нешто забележи, а затим то пренесе у свет живих.  И са том ненаписаном причом која ме је целог дана мучила као каменчић у ципели, роварила по мојој глави и заплетеним мислима, ходала сам кроз снег, прегршт невиности у овом скрајнутом свету. Јер од свих светова, слободно закључујем да је наш најзабаченији и најтужнији. Да није тако, неко би се барем мало насмејао.

Заборавих тако своју ненаписану причу. Залуд копати по сновима, кад ионако тамо бораве сви они који не желе на светлост дана. Иначе би се на јави показали. Јава није само оно што видимо, она провејава и кроз ретка сновиђења. Заборавих, и отворих једна врата која сам морала да отворим, седох на једну клупу на којој сам морала да седнем, чеках у реду у коме сам морала да чекам. Једна жена, топло и лепо обучена, као оне чувене госпође у руским романима, окрете ми се и тихо ме упита: ”А зашто се Ви не насмејете?”

Ништа јој нисам одговорила. Боже, зар сам и ја као остали?! Како, кад сам приметила да пада први снег?

Одједном, ниоткуд, сетих се свог сна. Сетих се жене топло и лепе обучене, као и наслова своје ненаписане приче:

А зашто се Ви не насмејете?

ПОСЕКОТИНЕ ОД ПАПИРА

cf0dd1502cbc275186a1fd02193d9ac5.jpg

saved from pinterest

 

 

Скоро невидљиве, али болне. Пеку, као да си ножем пресекао вену, а крв покуљала из побледеле руке. Једва пар милиметара дуге, са црвеном линијом у себи. Посекотине од папира. Због њих нико не плаче, сем малог детета које још увек инстинктивно и искрено реагује на бол.

Невидљиве посекотине од папира, због којих одрасли не смеју плакати.

 

 

Стаклени прозорчић, ко зна када лепо обрисан и очишћен, грубо је затворен пред његовим упитаним очима. Није ни стигао да постави  питање, а већ је угледао обрисе свог уплашеног лица у замагљеном стаклу.

”Доста ми је више ових досадних странака”, мрмљала је тобож запослена жена.

Згужвао је папир и изашао из зграде. На прсту се појавила танка црвена линија која је само тренутно изазвала бол.

 

 

”Тешко је, врашки је тешко”, говорила је у грчу, покушавајући да задржи поклопац улубљеног контејнера. Са болним изразом лица се окретала око себе, док су њене руке црвенеле од јаког стиска. Тражила је нешто. Онда је нагло спустила поклопац и пришла лоптици згужваног белог папира. Одмотала је папир, уочивши само једну црвену, скоро невидљиву тачкицу. Поново је отворила контејнер, чврсто држала поклопац десном руком и парчетом белог папира извадила је једну књигу на којој су се нахватале хлебне мрвице и оцртавали трагови гажења ђоном ципеле.

Замотала је књигу у папир и нестала иза угла. Није јој био први пут у животу да извлачи књигу из смећа.

 

 

”Не желим да је оставим”, говорила је. ”То је бакина књига, она би се наљутила на нас”.

”Бака је донела много књига”, одговорила је мајка разочараној девојчици. ”Не можемо их све понети са нама. Та коју држиш је велика и тешка.”

Дете је спустило главу ка земљи, и даље чврсто држећи књигу обема рукама. Око ње су се налазиле огромне кутије у којима су лежале све њене ствари. Празна соба са зидовима украшеним раскошним белим цветовима, запитано је гледала у њу.

”Ако се већ селимо, хоћу да понесем и ову бакину књигу”, тихо је проговорила, са непознатим страхом у себи.

Њена бака је говорила да кућа и дом нису једно те исто. Кућа су голи зидови, а дом је место где живе људи који на полицама ређају своје ситнице, своје навике.

”Хоћу свој дом”, тужно је гледала мајку, презаузету паковањем ствари.

”Крећемо!”, узвикнула је мајка, повукавши девојчицу за руку. Књига је испала из њених невештих прстију, притом оставивши само црвени траг од једног истргнутог листа.

”Мама, посекла сам се!”, јаукнуло је дете.

”Није то ништа. То је само посекотина од папира, то не боли.”

”Али, мама…боли”, у празној кући је остао само заробљен девојчицин глас и једна велика бачена књига, давно извучена из контејнера и замотана у папир умрљан капљицом крви.

УРДУОВ САН

Gauguin_Mahana_maa_I.jpg

Pol Gogen ( Mahana Maa)

Сањао је човека у лепом црном оделу. На глави му се налазио тамни шешир, на ногама нове лаковане ципеле. Човек је шетао дугом поплочаном улицом, повремено се заустављао и гледао излоге у којима су сијале неке необичне стаклене ствари. Често је сањао тог човека, а његов лик, сем у сновима, никада није видео.

Звао се Урду и живео је на малом острвцету у сред Тихог океана. Одвојио се од припадника свог племена и створио свој свет, још изолованији и скривенији. Цео свој живот је провео на том острву, окружен животињама и морем које је волео. Ипак, понекад би пожелео да отплови иза заласка сунца и потражи порекло боја које су га будиле ујутру. Да ухвати зрак због којег му је око треперило, који је беличастом линијом пресецао пут човеку у црном оделу.

Обалу његовог света понекад су запљускивали остаци бродолома и чамаца поломљених бурама и громовима. Сакупљао је те остатке и пажљиво слагао делић по делић свог склоништа у шуми. То га је штитило од олуја и киша које су данима падале, пружало уточиште топлине и давало мир ради којег је оставио своје саплеменике и зашао дубоко у шуму.

Човека који му је долазио у сан никада није видео. Није могао да сања ни одело, ни шешир, ни ципеле, јер није ни знао шта је то. На себи је увек имао само комадић одеће, и пар огрлица око врата направљених од животињских зуба и оштрих канџи. Ипак, из ноћи у ноћ је сањао фигуру у црном како стоји крај излога и замишљено гледа у ред поређаних стаклених паунова. Будио се збуњен, загледан у пространо звездано небо, запитан:

Какав то свет сањам, постоји ли он? Какве су то чудне ствари у њему?

Годинама се Урду будио у чуду, изморен необјашњивим сном, измучен путањом непознатог бића које се увек зауставља крај прозирних врата и дуго гледа у блиставе фигуре и облике. Обраћао се мору, небу, шуми, чак размишљао о томе да се врати свом народу и затражи неки лек, било шта што ће отерати црну силуету из његовог живота. Али временом је прихватио свој сан и чак пожелео да стане крај човека и заједно са њим посматра те сјајне малене ствари. Остарио је тако Урду, доживео дубоку старост. Умро је потпуно сам, не сазнавши да ли и где постоји свет човека у црном оделу.

А срели су се чим је затворио очи. Стајали су крај излога у дугој поплочаној улици и гледали стаклене паунове по којима падају зраци  одлазећег сунца. Човек је погледом пратио таласе далеког океана, мало острво и склониште у дубокој шуми, а Урду је збуњено посматрао свој одраз на крилима стаклене фигуре.

КАКО ЈЕ СТРАНАЦ УПОЗНАО ПАЈАДОРА

6ec615e45c111b253c29b092557946cd.jpg

Saved from pinterest, artist Florencio Molina Campos

 

Путовање у Аргентину је нешто што је дуго планирао. Град у који ће отићи изабрао је случајно, затворио је очи и насумично спустио оловку на мапу. Није размишљао о свом ”избору”, већ је спаковао кофере и већ наредног дана сео у авион за Буенос Ајрес. Одатле ће већ некако стићи до Росарија. Кажу да је то велики град, лако је изгубити се, али он није размишљао о томе. Треба испоштовати оно што оловка каже.

Сместио се у неком хотелу крај велике катедрале, није знао које, а није ни желео да зна. Увек је уживао у неизвесности, волео је да га изненади неочекивани сусрет, непланирани пут, нагли преокрет у редоследу догађања. Зато је одмахнуо руком видевши велелепно здање пред њим, и знатижељно је спустио ногу на знак који је лежао испред хотела. Крупним црвеним словима писало је ‒ bienvenida. Очекивао је топлији дочек, уместо тога добио је кључеве собе од портира који га поштено није ни погледао.

            Сутрадан је кренуо у обилазак града. Дуге улице, високе зграде, светлеће рекламе и бука којој се није надао. Аргентина је земља танга, мислио је да ће на сваком кораку видети жене обучене у црне и црвене хаљине, и да ће сетна музика виолине, хармонике и клавира допирати из сваког иоле завученог локала. Разочарао се, град је био као онај из којег је допутовао. Сивило и одсуство духа. Редови пред радњама, чекање на семафорима и зујање у глави која вапи за кутком тишине.

Кренуо је ка луци. Росарио лежи на реци Парани, читао је о њој, о огромним бродовима који свакога дана допловљавају и испловљавају из луке. Уживаће у погледу на реку, можда угледати коју птицу, било шта што не подсећа на дух великог града. Приближавао се мосту, али већ је био потпуно без наде, решен да се наредног дана врати у свој град без душе. Градови су свуда исти, мислио је. Променићу оловку, одлучио је.

Зачуо је глас. Неко под мостом је тихо певао, шапутао, заћутао, па опет певао. Угледао је човека који седи на неком лименом бурету, држи гитару и затворених очију пева, тако тихо да некада глас и не излази из грла. Уста се померају у ритму изговарања стихова, али они се не могу увек чути. Око певача се налазило неколико људи који су непомично стајали и слушали песму уличног свирача. Стао је поред њих и умирио се као вода. Повремено би се зачуо хук таласа и бука са оближњих бродова, али то певача није ометало. Држао је затворене очи и певао као да се пред њим налази  велика публика, а не пар залуталих људи, градских бегунаца.

”Ко је то?”, питао је човека поред себе.

”Фагундес, можда последњи пајадор”, рекао је човек затворених очију, очигледно уживајући у изведби певача.

”Пајадор?”

”Јасно ми је да сте странац”,  осмотрио га је од главе до пете. ”Пајадор је певач који измишља стихове на лицу места, не размишља о њима, већ пева из душе. Као да му неко шапуће стихове. Видите.”

Пајадор је ослушкивао даљине и неуморно рецитовао стихове од којих су присутнима очи добијале водени сјај. Спуштао је главу ка гитари и прстима нежно додиривао жице, ослобађајући тишину за којом је странац чезнуо.

Не признајем зло,

Рођен сам без буке,

Где идемо то,

Што вену нам руке?

Пајадор Фагундес је заћутао, спустио гитару и на бучни аплауз само се благо наклонио.

”Не свиђа вам се Росарио?”, довикнуо му је пајадор. ”Чим сте овде, побећи ћете нам брзо, а ми баш волимо странце.”

”Ја сам само у пролазу, а ви дивно певате. Како можете да смишљате стихове у тренутку?”, полако се приближавао свирачу.

”Све у животу је плод тренутка, ма колико планирали”, одговорио је пајадор Фагундес.

”Ја никада не планирам, и овде сам случајно”, странац је слегао раменима, као да му је свеједно што је баш у том граду.

”Ништа није случајно. Је л’ има у вашој земљи, а не желим да знам која је, је л’ има уличних свирача?”

”Има, али они напамет уче стихове, или певају туђе песме”, одговорио је, окренувши се око себе. Гужва је нестала и он и пајадор Фагундес су били потпуно сами. Само се у даљини повремено оглашавао брод. У немом лету птице су секле ниске облаке.

”Чудно. Мора да су они преспавали све своје тренутке” , тужно је рекао певач, пакујући своју гитару. Склонио је лимено буре и кренуо ка луци, где  су се надјачавале птице и бродови.  Странац га је посматрао како одлази. Ниједном се није окренуо.

Стајао је под мостом још неко време, а онда пошао хотелу решен да следећим летом оде из Аргентине. Вратио се у свој град који се ни по чему није разликовао од других градова на свету. Високе зграде које узнемиравају небо и несносна бука која гута  уплашени мир. Понеки мост, али под мостом нема пајадора. Једном је срео уличног свирача. Седео је на градском тргу поред фонтане и певао окупљеним људима. Повремено би му се придружиле птице, крештале су и махале крилима.

”Је л’ можеш да певаш тако да у тренутку измишљаш стихове?”, пришао је певачу.

”Па… не иде то тако, тешко је”, одговорио му је збуњени младић.

”Није, само мораш да сакупиш сву тишину града у себе и да певаш из душе. Обавезно мораш да затвориш очи, Видео сам у једном далеком месту како човек пева једва испуштајући  глас”, рекао му је, сада више не као странац.

Младић је заћутао за трен, а онда гласно запевао. Ништа није ослушкивао. Ваљда је бука била прегласна, а мостови нису дозивали бегунце.

 

 

ПТИЦА И ТАЊИР

7654650d025dae247096508ec073ebc7.jpg

 

 

Ја нисам ништа знала о освајању Турака, и када је деда причао како су њихови коњаници пролазили и харали овим простором, само сам незаинтересовано окретала главу и настављала да се играм са невешто скројеним луткама, чије су се ручице распадале у мојој неспретној игри. Сећам се да су се сви окупљали око њега, чим би се налактио на столицу смештену поред дрвеног кревета, мноштво људи, што укућана, што комшија, заузимало је положај за слушање. Неки су гасили тек запаљене цигарете и луле, неки остављали тек започета јела, све у брзини да случајно не пропусте коју реч великог приповедача, надалеко познатог. Горд у свом ставу, поносан што га сви ћутке слушају, деда је често правио драмске паузе од по пар минута, док су се сви у чуду гледали, очекујући наставак необичне, али много пута испричане приче. Често их нисам разумела, та приповедања о неким јањичарима, разјареним људима што пале села и убијају, деловала су ми страшно да просто нисам желела да знам за постојање таквог света, макар се све то десило у далекој прошлости.

Те вечери се, као увод у дедину причу, спустила најгушћа магла коју су људске очи икада виделе. Kроз њу је падала ситна, ретка киша, хладна као сечиво сабље које је деда често спомињао. Kроз дрвени прозор се могла видети бескрајна белина, амбис у који душа поседнуто пропада и остаје заробљена попут роба везаног за љуте окове. Нисам гледала кроз њега, мада, како се гомила људи померала, често ми је пред очима излазио рам белине, да бих ја уплашено грчила капке уживајући у благотворном мраку моје унутрашње светиљке.

Жагор нестрпљивих слушача, навикнутих на један равномеран, озбиљан глас који разбија злослутну тишину, постајао је све јачи, и чини ми се, таласао ватру у огњишту од тамно сивог камена у коме се пекао домаћи кромпир.

“Ја сам био мали”, започињао је деда, “мали као ти”, показао је прстом у мом правцу. “Мрак, поноћ, газимо по свежем блату, ја, мој отац и још петорица јаких људи са лопатама и ашовима на раменима. Сваки корак тежи од претходног, али смо били чврсто одлучни да те ноћи ископамо ћупове злата које су Турци посвуда закопавали.”

“Kако сте знали за те ћупове? ”, из угла собе је допутовао дубок глас нашег комшије који је сваку дедину причу редовно прекидао гомилом питања, од којих су нека била потпуно сувишна, или се одговор на њих простом логиком подразумевао.

“Ех, сад, како смо знали”, насмејао се деда кроз очигледно незадовољство што је његова тек започета прича била прекинута неким сулудим питањем.

“Просто смо знали”, одговорио је, ” ништа не може вечно бити сакривено, то знајте. То место под старим храстом на крају села је одувек било без зеленила, без траве и цвећа, а када у природи неко место оголи, то је знак да ту има, ни мање ни више, но злата.”

Сад је наступила потпуна тишина, није се чуло ни ватре у већ угаслом огњишту, а камоли комшија, увек нестрпљив да што пре сазна крај дединих прича. Знао је деда за његову нестрпљивост, само је држао да ће бар једном моћи без прекидања да заврши своје приповедање. Не знам зашто, али није волео да га прекидају иако би свако други био почаствован тиме што има тако пажљиве слушаоце који постављају разна питања и радознало се односе према предмету причања. Деда, ето, није био од тих људи. Желео је да прича само он, да се чује само његов глас, тек понекад глас неког зачуђеног детета, окица засветлелих у мраку.

“Ходали смо кроз ту непријатељску ноћ, ћутке извлачили уморне ноге из црног блата које нас је с времена на време тако успоравало да нисмо могли цели да се покренемо. Kао да нас је опомињала да не идемо, да се вратимо тамо одакле смо дошли и да је лоша одлука мешати се у давну прошлост. Прешли смо преко малог моста са кога се река није ни могла видети, све је било тамно, као када се погледа у талог црне кафе. Ја сам био мали,” још једном је деда са осмехом погледао у мом правцу, а ја сам услед тога била приморана да спустим лутку на под и загледам се у дедине топле очи.

“Мали, а тако истрајан у жељи да се те несвакидашње ноћи нешто деси, било шта што ће заголицати моју дечију машту и сврстати ту ноћ у једну од најтајанственијих икада. Испало је да сам био у праву. Памтим и сада ту ноћ као да се још јуче догодила, као да сам још колико јуче са гомилом људи ходао сеоским мрачним путевима.”

Ни звука, дедина прича је прогутала сваки глас, нико се није усуђивао да проговори, пита штогод.

“Kада смо, најзад, стигли до места на коме је требало копати, мој отац је узео флашу љуте ракије, прекрстио се, погледао у небо, нешто шапутао себи у брк, а онда ме благим покретом руке склонио са места на коме сам био и почео копати. Исто су урадили сви остали и већ за сат времена ископали су дубоку рупу из које су им само шајкаче вириле. Повремено бих зачуо гласно јаукање, од чега бих се на мах уплашио, а онда када је из рупе почео допирати очев охрабрујући глас, са уздахом олакшања сам настављао да гледам извијање њихових тела. Повремено бих подигао главу, гледао у широко грање, ко зна колико старог храста, плашећи се да се дрво не наљути и једним покретом нас све не баци у ту рупу и затрпа земљом.”

На ту дедину реченицу, сва деца су се кришом насмејала, као да траже дозволу за тај непредвиђени моменат. И деда се насмејао.

“Да, да, тада сам се уплашио, драга децо. Помислио сам да ће се дрво наљутити на незване госте који ремете прастари мир. Но, дрво је ћутало, било необично мирно, а ја сам и даље чекао да се нешто деси. Kад, у том мом чекању, одједном се зачу очев глас. Почео  је да виче, али не само од среће, већ као да је било и страха у том узвику. Као да једва чека да изађе из тог, такорећи, гроба. Јако сам се уплашио, и ја почео да вичем, да молим да ми кажу шта се то доле дешава. Али, сам сам желео да пођем, чак на превару улетео у ту авантуру па сам знао да морам поднети и више но што могу да издржим.”

“Шта је то било?”, ни мање ни више, него сам се лично ја огласила, потпуно заборавивши на незанимљиву лутку која је лежала поред мене. Глас ми је дрхтао, али морала сам да питам шта је то толико узнемирило дечака, односно мог деду.

Kао да мог питања није ни било, деда је настављао да прича.

“Погледао сам у рупу. Поред скупине уплашених људи била су укопана два велика ћупа, један додуше мало мањи од другога. Поред њих се сјајило пар златника од којих је ноћ постала жута. Да, жута, толико су јако сијали ти златници да се храст светлео као на најјачем летњем сунцу. Ипак, копачи блага су били унезверени, а зашто, могао сам да одгонетнем тек када се отац померио у страну. Испод мањег ћупа вирила је лобања, а одмах до ње су биле испретуране кости. После краће препирке шта да раде, да ли да носе злато или да ипак оставе ћупове тамо где им је место, одлучили су да ипак узму то што су те ноћи ископали и да никоме не причају шта се те ноћи десило. Шта су те ноћи угледали. Мени је било најстроже запрећено да причам шта сам видео. Отац ми је рекао да ће ме ишибати најљућим прутeм, да морам научити како се чува строга тајна. Нисам имао другог избора, морао сам да пристанем, иако ми је нека хладна струја пролазила телом, као када мрави миле по голој кожи.”

После узимања дима из дугачке луле, што је присутнима дало шансу да међусобно проговоре, деда је лупио штапом о под и повисио тон.

“Наступи паника. У повратку се њих тројица покајаше што су узели благо, па креће расправа око тога да ли се вратити, закопати кости које су откривене остале под храстом, у ископаном гробу. Међутим, касно за кајање, већ смо на половини пута, чак смо дошли до моста. Отац, повремено ме тапкајући по леђима у намери да ме пожури, опомињао је људе да је одвећ касно за кајање и да пожуре како би предухитрили јутро. А заиста, јутра само што не би, а ко би рекао јер је мрак био још гушћи него када смо кренули. Већ пред мост, када је требало првим кораком започети прелазак, из даљине се зачу хук неке птице. Жалостан, развучен пој, као када мачка заглави реп на вратима па чека помоћ да се несрећна одатле извуче. Сви стадосмо, укопани у месту, ни макац. Пој постаде све ближи, чини ми се час иза наших леђа, а час непосредно испред нас. Окретасмо се око себе   као слуђени, већ и заборавивши на благо које лежаше поред нас. Одједном, птице нестаде и отац узе ћуп, попе га на леђа, мене за руку и појурисмо преко моста као да нас сам ђаво јури. Kако смо прелазили преко моста, тако се она иста птица оглашавала тамо у даљини, све на неких десетак метара.”

Опет деда направи паузу у причању, а ја се приближих уз сукњу моје старе баке, већ оглувеле на сва његова приповедања. Смирено је бака плела, чак и не подижући поглед ка деди који се врпољио на столици и мислим, да је могао, он би сигурно и поскакивао да што веродостојније дочара целу причу.

“Пређосмо некако мост и већ дођосмо до првих сеоских кућа, кад, ето поново оног поја…беше га тако све док се прво сунце не појави. Сви у селу су знали да смо те ноћи ископали ћупове са златницима, иако ни отац ни ја, а ни комшије нисмо никада причали о томе. Само су се једне вечери, овога пута  без мене, састали у комшијином амбару, ваљда да поделе благо, и чак после тога нису ни један код другога одлазили.”

“Па мука је то, о чему би причали? Да л’ о благу или о костима подно блага?”

“Тако је”, одговори деда мом стрицу који се никада до тада није оглашавао, ни мешао у дедине приче, а све су му, као и ова, биле јако добро познате.

“Да наставим. Прође тако неко време, већ се мало и заборавило на несрећно благо, једино што је отац био доста ћутљивији у односу на раније. Није га увесељавала ни ливада коју смо купили, ни кућа која се доста променила, све лепо, окречено, удешено. Мене је понекад строго гледао, а никада ми није говорио због чега. Питао бих га ја повремено да ли сам нешто скривио, но он ми никада није одговарао. Само би ми упутио још који преки поглед, као подсетник и опомену да случајно и не помислим да што год кажем. Нисам ја то ни смео, знао сам да би уследила оштра казна. “

Знам, често је деда причао о казнама којима су родитељи кажњавали своју децу, тада ми то није деловало тако страшно, док данас у томе видим доста суровости. Познат је мој прадеда био по љутом пруту који је севао за сваку ситницу која није одговарала  његовој ћуди и расположењу. Разљутио би се  и при помену лењости и нерада,  и често нам је деда говорио како лењост зна да боли. Тада нисам разумевала његове речи, како лењост може да боли?

Видела сам му у очима да се на тренутак нашао замишљен, можда му је испред очију севао тај прут, или је ипак треперила слика оца и ништа више. Тргнувши се из благе и тренутне замишљености, хитро је наставио са причом:

“Сви су приметили да се нешто променило. Од те ноћи једноставно ништа није било исто. Отац је ћутао, само би понекад са тањиром пуним хране излазио из собе, а редовно се враћао са празним. Стоку, знамо, није хранио, то је чинила мајка, још ујутру када сви још нису ни устали. Пса нисмо имали, још од када нам је Шарка напао вук и на месту га заклао, нисмо ни помишљали да чувамо другога. Тако се појавило питање: шта мој отац ради пре сваког обедовања, куда и коме носи храну?”

Још једно комешање међу слушаоцима који су се већ од полумрака претворили у сенке, па им само одсјаји играју по свеже окреченом зиду.

“Седнемо једном, нас седморо колико нас је било на окупу, да обедујемо. Ево Славке, па нека потврди ако жели”, упире деда прстом у моју баку, као да је тада била присутна, а која и даље незаинтересовано гледа у плетиво, расуто већ по целој соби. Испало клупко из њеног крила, дохватио га мачак и развукао по свим ћошковима, па сви онако седе међ’ плаво-црвеном бојом.

“Таман кренули са јелом, када закуца на прозор нека птица, нити врабац, нити ласта, нити соко. Закуца тако својим кљуном, а како закуца, тако отац додатно пуни онај тањир испред себе. Што она више куца, то он више пуни тањир храном. Kако отац кроз врата, тако нестаде оне птице, као да је неко брзим покретом руке склонио. Ни птице ни оца на видику, само се чује његов глас из дворишта којим прети да случајно неко не покуша да изађе напоље јер ће радити батина. То се односило на мене, јер да није то рекао, ја бих без поговора одмах излетео на степенице да видим ту чудну птицу”, уз хваљење се деда окретао око себе, све према нама деци, не би ли доказао како се ничега не боји, ни сада, ни тада.

Бака Славка се на то само тихо насмеја, а деда је одмах ћушну својим дугачким штапом, што собу испуни неочекиваним, а преко потребним смехом.

“Одмах сам ја питао оца, немојте мислити да нисам. Одмах сам га питао зашто носи храну у двориште, иако сам рескирао да ме казни својим методама. Није ми одговорио, али окупи нас он једне вечери крај огњишта и поче причати како ће он надаље пре сваког ручка износити тањир хране, а да ми не излазимо и не питамо зашто. Kаже да то тако мора, и да ко год од нас види ту птицу, да је случајно не дира, или јој учини штогод нажао. Сложисмо се, шта смо могли. Нико више није запиткивао“, закључи деда, и устаде тек да протегне ноге или штап, а пред мојим очима се указа бели прозор те ми не даде довољно времена да склопим очи. Kромпир увелико беше пуцкетао, али као да се нико није усуђивао да устане и лати се хране. Kо зна, можда се појави необична птица.

“Шта је даље било?”, запиткивала су деца, ушушкана испод тешке ћебади, а у исто време, уплашена од одговора.

“Даље”, окренут леђима одговорио је деда, ”даље је тешко описати. После сваког оброка, иста прича… пун тањир, празан тањир. Дође нам тако и слава, Митровдан, завејало к’о никад. Напунила се кућа, гости поседали, једу, пију, а ја гледам оца како се врпољи на столици, место га не држи. Узима он тако тањир, врти га у руци, окреће као да ће га сваког тренутка бацити небу под облаке. Повремено га мајка опомиње, а он не хаје, већ све   једним оком гледа ка прозору. Гости се збунише, повремено запиткујући кога то још домаћин ишчекује. Закуца тако по окну, негде око пола девет иста она птица, а отац дограби тањир из кога се храна преливала и брже-боље појури ка вратима. Оста он тамо неких пола сата, а ја не би лењ, већ радознао као никад, пођох ка прозору, макар ме отац  ишибао да никада више не седнем.”

Храбро и поносно је деда изговарао ове речи, све лупкајући штапом.

“Погледам кроз прозор, кад тамо отац држи онај тањир у рукама, а он постаје све празнији и празнији. Гледам, трљам рукама очи, па опет у неверици гледам, а он стоји посред дворишта, тамо испод старе крушке, и све му се уста померају као да са неким прича. Kад се тањир најзад испразни, он се окрену и видим да је кренуо натраг у кућу. Брзо се покупих и седох на место, а са чела ми склизну грашка зноја, као да сам километар и више трчао. Све ми неки хладан ветар проструја телом, и иако сам највише волео да држим свећу док се сече славски колач, те вечери сам немо оћутао целу церемонију. Знам ја, видео је отац да сам нешто чудан, али ме само као и увек преко погледао, прострелним погледом запретио, а мени ни на крај памети да причам шта сам тада, а и оне ноћи видео. Само тако ћутим, па, скоро као отац.”

У то се мачак, сав заплетен у вуницу, попе деди у крило, помази се и поред његове руке утону у сан. Деда га помилова.

“Прође годину-две, отац већ поче да побољева, а и даље редовно после сваког јела износи пун тањир у двориште. Ја већ момак, одрастао рачунам, а и сви ми све више дужности дају па сада музем краве, чувам овце, поправљам плуг. Отац то видео па вероватно рачуна да ми се може поверити. Позове он мене у собу, сместимо се на кревет и отац ме почне запиткивати колико се добро сећам оне ноћи. Ја кажем како се свега сећам као да је јуче било, а он мене пита да ли се сећам неког звука из даљине. Kако се не бих сећао, одговорим ја, и дан данас га чујем. Чини ми се да ме некад у сну буди. Тако он мене запиткује о мојим сећањима, а ја не би глуп, него питам да ли је то та птица која нам долази на прозор. Није се отац збунио, зна са киме има посла”, опет се насмеја деда, а са њим и ми остали, “зна да сам промућуран. Само ме погледа и каже како је та птица у ствари девојка, она девојка чије су кости лежале испод ћупова са златом.”

Ја опет затворих очи, али како ми ни мрак не беше нека утеха, брзо се попех на кревет и сместих тик поред уснулог мачка. Остали остадоше на својим местима, прекривени тамом предвечерја.

“Отвори отац мени душу, каже како никоме другом не може да се изјада, или тај неко не би  веровао или не би разумео. Исприча ми како мора свакога дана да износи храну и служи изгладнелу девојку коју су Турци живу бацили да почива крај блага и да га чува. Ја отворених уста слушам оца који ми описује њену дугу, црну косу, очи као у анђела а  руке беле попут млека. Слушам оца, гледам у његове руке којима ми дочарава облик њеног тела, слушам му глас који дрхти, а који је дуго чекао тренутак да се чује. Рече ми да док је жив никоме о њој не причам, а да ће она долазити и чувати нам кућу. Рече и оде, а ја још дуго оста сам у соби, загледан час  у прозор, час у врата која је оставио отворена. Недуго потом га прекри земља.”

Ту наступи још јача тишина. Деца се припила одраслима уз скуте, ја држим мачка који само што не почне да мјауче од бола због силног стискања, а остали се загледали у ватру која се сама, ничим изазвана почела распламсавати. Деда већ уморан, прича већ дуго па га почело и грло болети, али види се да му се не одустаје, као да жели још нешто да каже. Устаје деда али не проговара, чека да се створи галама и мало-мало па се окрене. Ја га све време нетремице гледам, не одвајам залеђени поглед од његовог штапа, јер где штап стане ту ће и он. Сви се полако придижу, по који прозбори неку реч, узимају у наручје већ заспалу децу, а деда, отпративши свакога погледом,  потајно узе тањир, стави у њега два печена кромпира и мало соли, и неста у мраку магловитог дворишта.

И сада се добро сећам његовог шапата, када је једне аветињске ноћи нахранио гладну птицу.

 

 

Ilustration saved from pinterest

 

 

ОСЛУШКИВАЊЕ ЕУРИДИКИНИХ КОРАКА

7b144cfc93ff9aa51e8e3692d7b8cf04.jpg Edmund Dulac-Orpheus and Eurydice

Еуридика је нечујно ходала за Орфејем. Опрезно је ступала на ужарено камење, не испуштајући крик, смрвила је грудву бола која јој се заглавила у грлу и наставила да корача за једва чујном лиром и замагљеном силуетом човека.
Само да се не окрене, мислила је. Ту сам, одмах иза тебе, слепо те пратим.
А Орфеј је ослушкивао, ништа сем кључања вреле лаве и дошаптавања знатижељних богова није чуо.
”Да ли ће издржати?”, питали су се. ”Не би смео да пропусти овакву прилику.”
Са Орфејевог чела сливале су се капи зноја, очи лутале по црвеном мраку, тражећи макар сенку која би потврдила Еуридикино присуство. Ништа није наговештавало њен лик, богови су га преварили и сад обманут иде ка светлу које ће прерасти у вечиту таму.
”Овде сам!”, немо је узвикивала Еуридика, али Орфеј није могао чути њен глас из утробе мртвих, и чим је шапат богова окрзнуо рубове његове сумње, нагло се окренуо. Њене руке је одједном зграбио црвени мрак, праћен урликом из Орфејевих груди.
Тихо и побеђено вратио се свету живих, све чекајући да поново чује онај немили шапат створитеља. Ваљда ће тада јасно чути и њене кораке.