САНКЕ ОСТАВЉЕНЕ НА ЈЕЗЕРУ

sanke ostavljene na jezeru.jpg

 

Од ране зоре су лежале на сред залеђеног језера окружене белином нетакнутог снега. Није било утиснутих корака око њих. Падао је ситан снег и  нечујно  прекривао замагљено огледало језера.

Седео је на обали, умирио се крај мразом украшеног чамца и пратио малог дечака како израња из оближње шуме. Знао је да ће се сваког тренутка појавити, упорно је чекао скоро сат времена иако су му прсти поплавели од хладноће. Ветар који је на мах дувао, збацио би му капу са главе, па је морао да устаје и да је јури клизајући се по леду. Са страхом се враћао назад, све време се окрећући за собом.

Дете у даљини је почело да трчи, а он се вешто сакрио пазећи да не испусти који дрхтави звук. Одавао га је једино ледени дах из грла, као дим локомотиве надвијао се над њим и увијао у најразноврсније облике и фигуре. Дечак га, међутим, није приметио.  Пришао је санкама, отресао снег са њих и свом снагом потрчао. Трчао је у круг, напред-назад, падао по свежем снегу и ваљао се као најсрећније биће на свету. Плави образи који нису могли да поцрвене упили су у себе украдену радост и усхићење поводом првог снега.

Гледао је његову веселу игру, није трептао па су му трепавице украсили наноси снега. Као хипнотисан, пратио је путању санки које су клизиле са краја на крај језера. Ситан смех је провејавао кроз то децембарско поподне, ковитлао се у круговима и са плавим сеницама летео све до врхова високих борова и чемпреса. Снег је већ слабије падао, а са мање пахуља и саме санке су биле све спорије и спорије. На крају су стале на истом месту одакле су и кренуле.

Изашао је из чамца, скинуо капу и очистио наносе снега са себе.

Како споро пролази време, бато, мислио је гледајући у залеђено језеро и никад зараслу напуклину на њему.

Беле дрвене санке су урониле у први мрак првог снега. Није било утиснутих корака око њих.

Advertisements

СТАРИТИ СА ЊОМ

856b77d3ce05d2146f7a038aff19ddb7.jpg

Old Woman – From the Goddess Paintings by Susan Seddon-Boulet

 

 

Тихо је од јутрос. Ти се још ниси пробудила, а осећам да си мирно спавала. Септембарска блага ноћ те спокојну спустила на моје груди, и ја не дишем. Не желим да прекинем твоје нечујно дрхтање, тај сан из којег ја излазим јачи и слободнији.

Тихо је. Најавили су ситну кишу за данас. Ослушкујем је у даљини, не би ли на време широм отворио све прозоре и продужио ти сневање над којим и ја живим.

Дуго смо ноћас седели, ти си ме гледала у очи и танким белим прстима опипавала моје прве боре. Насмејао сам се и нежно ти склонио дланове.са мог јесењег лица.

Знам, једног јутра ћеш се пробудити пре мене и спаковаћеш моје кофере. ”Дошло је твоје време”, изговорићеш. Остарила си заједно са мном и нећу ти замерити. Зваћеш ме, и твој тихи зов умириће све године које смо поделили, нестаћемо онако како смо се и родили. Заједно, бледи, уз пар црвених суза.

Ја и моја верна Смрт.

ОТМИЦА КЊИШКОГ МОЉЦА

pizap.com15150647416411.jpg

 

Читајући књигу “Вест о једној отмици”, спазила сам ситну, готово неприметну бубицу како шета по ободу двадесете стране. Осветлила сам је лампицом и пратила њен пут по потамнелом, расходованом листу папира. Кретала се у свим правцима бежећи од јаке светлости, а када би се зауставила скоро да нисам могла да препознам да ли је то она, или старо ишчитано и похабано слово О.

Неочекивани књишки мољац, станар нежељене и одбачене књиге које се библиотека без жаљења одрекла, на срећу у моју корист, шетао је праћен мојим будним оком, крајње занимљивом и лепо осветљеном двадесетом страном. Прешао је све улице између првог и последњег пасуса, а приметила сам да се више пута заустављао на скретању према сазнању доктора Герера о отмици његове жене Беатрисе, па је пар дугих тренутака стајао потпуно непомичан, као да очекује неко оповргавање отмице или изненадну вест о срећном исходу. Лутао је у лавиринту докторoвог страха, вртео се у круг, а када се уморио и већ почео да застајкује склонила сам лампу и пустила га да одлучи којим ће се редом и страном упутити.

Маркесов књишки мољац је тада, без имало размишљања, прешао на двадесет прву страну где се у случај отмице већ укључују остали ликови, и налик бубици под мојим рукама збуњено јуре са места на место. Радознали мољац се попут детектива кретао од једне до друге чињенице, милио је по трулим, одбаченим словима и таман када сам помислила да ће можда предахнути на маргинама и мало размислити о случају који је и мене прилично збунио, он се узверао по самој ивици листа и нестао иза угла. Журно сам окренула жути лист, па следећи, одмах затим следећи, али се мољац изгубио и нестао, баш као што су Маруху и Беатрису једне ноћи отеле две људске прилике. Осветлила сам књигу тражећи ишчезлог књишког мољца, завирила у свако избледело слово и рупицу на меким корицама, али не беше ни трага ни гласа о станару Маркесовог света.

Не преостаје ми ништа друго до да макар забележим да је староседелац једне отписане књиге под неразјашњеним околностима, у ноћи деветнаестог децембра, мистериозно нестао иза угла потамнеле двадесет прве стране.

А зашто се Ви не насмејете?

d20f9244a41adecf69142910064e4eaf.jpg

Saved from pinterest

 

 

Сањала сам да пишем причу. Не сећам се о чему сам писала, не сећам се ликова, радње, ничега.

А јутрос је пао снег. Боже, колико ја волим снег! Знате ли да неки људи нису ни приметили. Ходали су исто као и увек, невољно, ногу пред ногу, вукли своје очи по сивим фасадама, јер, све су фасаде сиве. Ма колико их бојили, све су сиве и уједначено штрче из замрачених прозора. Него, нећу причати о фасадама. Данас сам их гледала као што неки гледају тмурно небо, склањала очи да ми не украду ону искру што се родила са првом пахуљом.

Кажем Вам, нико није приметио да нешто пада са неба! Окретала сам се око себе као у сну, не верујући шта видим. Ниједан осмех, ниједна рука подигнута ка небесима. Људи су само ређали своје кораке, један за другим, остављали своје бледе стопе у тек рођеном снегу. А мене је обузела туга. Како живети у свету где људи не препознају снег, и нису у стању да се насмеју када им пахуља падне на лице и накваси га. Туга ми је спустила поглед ка земљи. Ту се већ намножило милион беличастих мрвица, можда и више! Све више су сакривале овај незахвални свет, бојиле га у невино бело, уместо у црно, најцрње.

Моја прича је остала ненаписана. Знам да сам је писала, јер ми је јутрос на прсту освануо ожиљак од оловке. Мора бити да сам писала, увек када пишем тако јако стегнем оловку да ме после тога данима боле руке. Не једна рука, обе руке ми се грче и помислим да ће отпасти. Не знам о чему сам могла да пишем кад већ дуго не осећам ниједан лик у себи? Успавали су се патуљци, изгубиле скитнице које често лутају по мојим странама, замрли гласови малих потлачених људи у чије име често иступам и борим се за њихова права. Покушавам да се сетим шта ме је то покренуло да у бојама ноћи испишем неку приповест, онако непробуђена, заробљена у свету сенки, где нико и не помишља да нешто забележи, а затим то пренесе у свет живих.  И са том ненаписаном причом која ме је целог дана мучила као каменчић у ципели, роварила по мојој глави и заплетеним мислима, ходала сам кроз снег, прегршт невиности у овом скрајнутом свету. Јер од свих светова, слободно закључујем да је наш најзабаченији и најтужнији. Да није тако, неко би се барем мало насмејао.

Заборавих тако своју ненаписану причу. Залуд копати по сновима, кад ионако тамо бораве сви они који не желе на светлост дана. Иначе би се на јави показали. Јава није само оно што видимо, она провејава и кроз ретка сновиђења. Заборавих, и отворих једна врата која сам морала да отворим, седох на једну клупу на којој сам морала да седнем, чеках у реду у коме сам морала да чекам. Једна жена, топло и лепо обучена, као оне чувене госпође у руским романима, окрете ми се и тихо ме упита: ”А зашто се Ви не насмејете?”

Ништа јој нисам одговорила. Боже, зар сам и ја као остали?! Како, кад сам приметила да пада први снег?

Одједном, ниоткуд, сетих се свог сна. Сетих се жене топло и лепе обучене, као и наслова своје ненаписане приче:

А зашто се Ви не насмејете?

ПОСЕКОТИНЕ ОД ПАПИРА

cf0dd1502cbc275186a1fd02193d9ac5.jpg

saved from pinterest

 

 

Скоро невидљиве, али болне. Пеку, као да си ножем пресекао вену, а крв покуљала из побледеле руке. Једва пар милиметара дуге, са црвеном линијом у себи. Посекотине од папира. Због њих нико не плаче, сем малог детета које још увек инстинктивно и искрено реагује на бол.

Невидљиве посекотине од папира, због којих одрасли не смеју плакати.

 

 

Стаклени прозорчић, ко зна када лепо обрисан и очишћен, грубо је затворен пред његовим упитаним очима. Није ни стигао да постави  питање, а већ је угледао обрисе свог уплашеног лица у замагљеном стаклу.

”Доста ми је више ових досадних странака”, мрмљала је тобож запослена жена.

Згужвао је папир и изашао из зграде. На прсту се појавила танка црвена линија која је само тренутно изазвала бол.

 

 

”Тешко је, врашки је тешко”, говорила је у грчу, покушавајући да задржи поклопац улубљеног контејнера. Са болним изразом лица се окретала око себе, док су њене руке црвенеле од јаког стиска. Тражила је нешто. Онда је нагло спустила поклопац и пришла лоптици згужваног белог папира. Одмотала је папир, уочивши само једну црвену, скоро невидљиву тачкицу. Поново је отворила контејнер, чврсто држала поклопац десном руком и парчетом белог папира извадила је једну књигу на којој су се нахватале хлебне мрвице и оцртавали трагови гажења ђоном ципеле.

Замотала је књигу у папир и нестала иза угла. Није јој био први пут у животу да извлачи књигу из смећа.

 

 

”Не желим да је оставим”, говорила је. ”То је бакина књига, она би се наљутила на нас”.

”Бака је донела много књига”, одговорила је мајка разочараној девојчици. ”Не можемо их све понети са нама. Та коју држиш је велика и тешка.”

Дете је спустило главу ка земљи, и даље чврсто држећи књигу обема рукама. Око ње су се налазиле огромне кутије у којима су лежале све њене ствари. Празна соба са зидовима украшеним раскошним белим цветовима, запитано је гледала у њу.

”Ако се већ селимо, хоћу да понесем и ову бакину књигу”, тихо је проговорила, са непознатим страхом у себи.

Њена бака је говорила да кућа и дом нису једно те исто. Кућа су голи зидови, а дом је место где живе људи који на полицама ређају своје ситнице, своје навике.

”Хоћу свој дом”, тужно је гледала мајку, презаузету паковањем ствари.

”Крећемо!”, узвикнула је мајка, повукавши девојчицу за руку. Књига је испала из њених невештих прстију, притом оставивши само црвени траг од једног истргнутог листа.

”Мама, посекла сам се!”, јаукнуло је дете.

”Није то ништа. То је само посекотина од папира, то не боли.”

”Али, мама…боли”, у празној кући је остао само заробљен девојчицин глас и једна велика бачена књига, давно извучена из контејнера и замотана у папир умрљан капљицом крви.

УРДУОВ САН

Gauguin_Mahana_maa_I.jpg

Pol Gogen ( Mahana Maa)

Сањао је човека у лепом црном оделу. На глави му се налазио тамни шешир, на ногама нове лаковане ципеле. Човек је шетао дугом поплочаном улицом, повремено се заустављао и гледао излоге у којима су сијале неке необичне стаклене ствари. Често је сањао тог човека, а његов лик, сем у сновима, никада није видео.

Звао се Урду и живео је на малом острвцету у сред Тихог океана. Одвојио се од припадника свог племена и створио свој свет, још изолованији и скривенији. Цео свој живот је провео на том острву, окружен животињама и морем које је волео. Ипак, понекад би пожелео да отплови иза заласка сунца и потражи порекло боја које су га будиле ујутру. Да ухвати зрак због којег му је око треперило, који је беличастом линијом пресецао пут човеку у црном оделу.

Обалу његовог света понекад су запљускивали остаци бродолома и чамаца поломљених бурама и громовима. Сакупљао је те остатке и пажљиво слагао делић по делић свог склоништа у шуми. То га је штитило од олуја и киша које су данима падале, пружало уточиште топлине и давало мир ради којег је оставио своје саплеменике и зашао дубоко у шуму.

Човека који му је долазио у сан никада није видео. Није могао да сања ни одело, ни шешир, ни ципеле, јер није ни знао шта је то. На себи је увек имао само комадић одеће, и пар огрлица око врата направљених од животињских зуба и оштрих канџи. Ипак, из ноћи у ноћ је сањао фигуру у црном како стоји крај излога и замишљено гледа у ред поређаних стаклених паунова. Будио се збуњен, загледан у пространо звездано небо, запитан:

Какав то свет сањам, постоји ли он? Какве су то чудне ствари у њему?

Годинама се Урду будио у чуду, изморен необјашњивим сном, измучен путањом непознатог бића које се увек зауставља крај прозирних врата и дуго гледа у блиставе фигуре и облике. Обраћао се мору, небу, шуми, чак размишљао о томе да се врати свом народу и затражи неки лек, било шта што ће отерати црну силуету из његовог живота. Али временом је прихватио свој сан и чак пожелео да стане крај човека и заједно са њим посматра те сјајне малене ствари. Остарио је тако Урду, доживео дубоку старост. Умро је потпуно сам, не сазнавши да ли и где постоји свет човека у црном оделу.

А срели су се чим је затворио очи. Стајали су крај излога у дугој поплочаној улици и гледали стаклене паунове по којима падају зраци  одлазећег сунца. Човек је погледом пратио таласе далеког океана, мало острво и склониште у дубокој шуми, а Урду је збуњено посматрао свој одраз на крилима стаклене фигуре.

КАКО ЈЕ СТРАНАЦ УПОЗНАО ПАЈАДОРА

6ec615e45c111b253c29b092557946cd.jpg

Saved from pinterest, artist Florencio Molina Campos

 

Путовање у Аргентину је нешто што је дуго планирао. Град у који ће отићи изабрао је случајно, затворио је очи и насумично спустио оловку на мапу. Није размишљао о свом ”избору”, већ је спаковао кофере и већ наредног дана сео у авион за Буенос Ајрес. Одатле ће већ некако стићи до Росарија. Кажу да је то велики град, лако је изгубити се, али он није размишљао о томе. Треба испоштовати оно што оловка каже.

Сместио се у неком хотелу крај велике катедрале, није знао које, а није ни желео да зна. Увек је уживао у неизвесности, волео је да га изненади неочекивани сусрет, непланирани пут, нагли преокрет у редоследу догађања. Зато је одмахнуо руком видевши велелепно здање пред њим, и знатижељно је спустио ногу на знак који је лежао испред хотела. Крупним црвеним словима писало је ‒ bienvenida. Очекивао је топлији дочек, уместо тога добио је кључеве собе од портира који га поштено није ни погледао.

            Сутрадан је кренуо у обилазак града. Дуге улице, високе зграде, светлеће рекламе и бука којој се није надао. Аргентина је земља танга, мислио је да ће на сваком кораку видети жене обучене у црне и црвене хаљине, и да ће сетна музика виолине, хармонике и клавира допирати из сваког иоле завученог локала. Разочарао се, град је био као онај из којег је допутовао. Сивило и одсуство духа. Редови пред радњама, чекање на семафорима и зујање у глави која вапи за кутком тишине.

Кренуо је ка луци. Росарио лежи на реци Парани, читао је о њој, о огромним бродовима који свакога дана допловљавају и испловљавају из луке. Уживаће у погледу на реку, можда угледати коју птицу, било шта што не подсећа на дух великог града. Приближавао се мосту, али већ је био потпуно без наде, решен да се наредног дана врати у свој град без душе. Градови су свуда исти, мислио је. Променићу оловку, одлучио је.

Зачуо је глас. Неко под мостом је тихо певао, шапутао, заћутао, па опет певао. Угледао је човека који седи на неком лименом бурету, држи гитару и затворених очију пева, тако тихо да некада глас и не излази из грла. Уста се померају у ритму изговарања стихова, али они се не могу увек чути. Око певача се налазило неколико људи који су непомично стајали и слушали песму уличног свирача. Стао је поред њих и умирио се као вода. Повремено би се зачуо хук таласа и бука са оближњих бродова, али то певача није ометало. Држао је затворене очи и певао као да се пред њим налази  велика публика, а не пар залуталих људи, градских бегунаца.

”Ко је то?”, питао је човека поред себе.

”Фагундес, можда последњи пајадор”, рекао је човек затворених очију, очигледно уживајући у изведби певача.

”Пајадор?”

”Јасно ми је да сте странац”,  осмотрио га је од главе до пете. ”Пајадор је певач који измишља стихове на лицу места, не размишља о њима, већ пева из душе. Као да му неко шапуће стихове. Видите.”

Пајадор је ослушкивао даљине и неуморно рецитовао стихове од којих су присутнима очи добијале водени сјај. Спуштао је главу ка гитари и прстима нежно додиривао жице, ослобађајући тишину за којом је странац чезнуо.

Не признајем зло,

Рођен сам без буке,

Где идемо то,

Што вену нам руке?

Пајадор Фагундес је заћутао, спустио гитару и на бучни аплауз само се благо наклонио.

”Не свиђа вам се Росарио?”, довикнуо му је пајадор. ”Чим сте овде, побећи ћете нам брзо, а ми баш волимо странце.”

”Ја сам само у пролазу, а ви дивно певате. Како можете да смишљате стихове у тренутку?”, полако се приближавао свирачу.

”Све у животу је плод тренутка, ма колико планирали”, одговорио је пајадор Фагундес.

”Ја никада не планирам, и овде сам случајно”, странац је слегао раменима, као да му је свеједно што је баш у том граду.

”Ништа није случајно. Је л’ има у вашој земљи, а не желим да знам која је, је л’ има уличних свирача?”

”Има, али они напамет уче стихове, или певају туђе песме”, одговорио је, окренувши се око себе. Гужва је нестала и он и пајадор Фагундес су били потпуно сами. Само се у даљини повремено оглашавао брод. У немом лету птице су секле ниске облаке.

”Чудно. Мора да су они преспавали све своје тренутке” , тужно је рекао певач, пакујући своју гитару. Склонио је лимено буре и кренуо ка луци, где  су се надјачавале птице и бродови.  Странац га је посматрао како одлази. Ниједном се није окренуо.

Стајао је под мостом још неко време, а онда пошао хотелу решен да следећим летом оде из Аргентине. Вратио се у свој град који се ни по чему није разликовао од других градова на свету. Високе зграде које узнемиравају небо и несносна бука која гута  уплашени мир. Понеки мост, али под мостом нема пајадора. Једном је срео уличног свирача. Седео је на градском тргу поред фонтане и певао окупљеним људима. Повремено би му се придружиле птице, крештале су и махале крилима.

”Је л’ можеш да певаш тако да у тренутку измишљаш стихове?”, пришао је певачу.

”Па… не иде то тако, тешко је”, одговорио му је збуњени младић.

”Није, само мораш да сакупиш сву тишину града у себе и да певаш из душе. Обавезно мораш да затвориш очи, Видео сам у једном далеком месту како човек пева једва испуштајући  глас”, рекао му је, сада више не као странац.

Младић је заћутао за трен, а онда гласно запевао. Ништа није ослушкивао. Ваљда је бука била прегласна, а мостови нису дозивали бегунце.