ПОСЛЕ КИШЕ

Све се умири. Под стрехом се повремено огласи покоји покисли врабац, понеки пас залаје у даљини. Мирно је и блажено. У црвену шерпу, случајно заборављену поред чесме, кане која капља кише, тешка и звучна, као метак испаљен у ратни лимени добош.

Утихнуло. Ћути и дрвена капија, не отварају се врата, али није то због кише, већ кроз њу давно нико и не пролази. Зајезериле се неизговорене речи, све кипти од разговора који би могао да се поведе па да тече попут оне силом настале речице што кривуда крај улице зарасле у траву. Ту, где су некада одзвањали кораци, сад одзвања клијање траве, бучно толико да измешта сваку мисао о неком новом рађању. Измешта се живот одавде, као птица што гранчицу по гранчицу премешта своје гнездо.

Умирила се земља па мека и топла полегла и уздахнула. Од њеног даха замирисала је тешка необрана крушка. Мислила је да је обере, чим киша стане, али сваке јој године   иструну у подруму. Тако слатке и медне, а претворе се у нејестиву масу боје земље. И сваке године каже себи како је више никада неће брати, чак ни погледати када се тако бременита и сласна савије пред њом, а онда, опет, буде јој жао што се сва искривила од рода и као каква позлаћена сиротица поносно огрејала на већ уморном летњем сунцу.

Обраћу их, па нека иструну заједно са мном. Нека их барем нема на дрвету.

Сакриће их и од сажаљења и од дивљења ретких пролазника:

”Како се живи?”, узвикнули би из даљине.

”Како мора!”, одговарала би, бришући руке о изношену кецељу. Притом би поправљала мараму, затезала блузу, желевши да створи привид лепог и уредног живота. Увек би позвала на кафу, иако су незнанци, иако су можда и лоши људи, пљачкаши и отимачи.

Људи су, мислила је, не могу бити много гори од мене. Да макар разменимо коју реч, о времену, ако ништа друго.

А они би позив увек одбијали:

”Нека, нека, други пут!”

Који други пут, кад је путева све мање, а и они који су остали питање је куда воде. Спустила би главу, одмахнула руком и села на накривљену столицу коју је много пута поправљала. Поправљала, затезала, а она се увек изнова одупре њеном стиску и крене ка земљи. Ту се сви нагињемо и ту крећемо, те неће једна столица. Зато је временом престала да је поправља и покушава да јој се прилагоди колико год може. Па куд столица, ту ће и она.

После кише замирише на неостварени живот. Она брижно узима ципеле свих бивших укућана и ређа на мокри трем, као да су сви они унутра, разговарају и сваког тренутка ће похрлити напоље да гледају како са дрвећа докапавају мали водопади. И баш ту, крај њихових сачуваних корака, највећа је тишина. Киша је само умножава па звуци потпуно ишчезавају, ни бубице под напуклим прагом се не чују. Ни дисање заспалог кућног духа. Све се умири, покаткад само ветар дотакне одшкринута окна прозора и подсети на жамор који би завладао увек кад олуја отресе презреле крушке са дрвета и деца се растрче по пожутелом дворишту.

Она скува слабу домаћу кафу, тек помућену црним зрневљем, чисто да подсети на нешто што није вода, и седне на трем крај оних поређаних ципела, све нижући уздах за уздахом. Као напуклу бројаницу.

Замишља како један за другим у двориште улазе они које је време себично однело, а чије слике висе по прашњавим зидовима малих непроветрених соба.

Нека мирише на прошлост. Мисли.

Прошлост се пак сакрила иза поломљене бачве у углу дворишта и провири само кад примети како старица ломи своје чворновате прсте обојене у бело. Месила је погачу коју нема са ким да поломи, али нека, помисли, можда ко и сврати. Можда се неко од незаинтересованих пролазника некада и полакоми и прође кроз накривљену капију, на две стране раширених крила, као када човек широко рашири своје руке.

Гледа је прошлост тако, час зажмури, час широм отвори своје отежале очи. Све у страху или жељи да је она ипак примети. Али зна старица добро са ким дели своју кућу па с времена на време са осмехом погледа у бачву, очекујући да види лице свог сустанара.

Кријеш се, кријеш, дошапне. Више себи него њој, јер прошлост више не може да нас чује. Оглуви и оседи као стар човек, савије се до земље и вуче се за нама као којекакво уморно псето. И ма колико је човек гонио од себе она завија и цвили, тражи нешто, запомаже. Баш као бездомни пас.

  Ту си, не остављаш ме никако. Мрмља себи у браду кад год прође поред неког дрвета или већег предмета у дворишту. Крајичком ока гледа да ли ће се плашљива прошлост појавити. Ишчекује њен лик јер управо су у њему сакривени сви они које је за живота волела, а чије присуство сада осети само кроз мирис који настаје после кише.

После кише покупи она полумокро рубље и унесе у кућу. Не пере га поново јер воли кад одећа замирише на јесен. А јесен је већ ту негде, можда иза неке друге бачве или капије, у гранама високих јасенова или борова. Дише као кад неко издише, односи и ово мало сунца што јој је синуло. На зиму ће окречити и почистити целу кућу, изнеће из подрума крушке и јабуке, поређати на сто и чекати. Чекање није тако лоша ствар, мисли. Никада не знаш да ли је узалудно, јер чекање никада не престаје. Нико ти не говори колико ће оно да траје. Може трајати довека, а може се брзо и окончати. И не знаш, једноставно не знаш, какав ће исход бити. То су слатке и горке муке чекања.

Чекаће. Окружена прошлошћу и мирисом потамнелих крушака.

Неко већ мора да дође.

Трећенаграђена прича на конкурсу ”Вукашин Цонић” за 2022. годину

ПРЕК ЧОВЕК

Мислио сам да им кажем. Све, да се не слажем са њима, да сматрам да греше. Али ћутао сам. Као и увек. Стегло се нешто у мени, ваздух преостао од претходног удисаја завезао се у чвор и гушио ме као тешки оковратник.

Помислио сам да се супротставим, али били су јако убедљиви. Чак сам почео да сумњам у своје мисли, замало, у свој здрав разум. Стискао сам песницу, као грумен родне земље, као да држим своје срце које посустаје. Један од њих причао је веома гласно, на челу су му се оцртавале две куцајуће жиле, пулсирале су у ритму његових громких речи. Покушао сам да проговорим, чак сам изустио и слово. Уста су ми остала отворена попут рибе на сувој обали, а тако сам се и осећао. Уморено, узидано у неосветљене, неме просторије без људи.

Отишао сам. Без речи. Све оне које сам пожелео да изговорим остале су у мени, негде између помисли и намере, на довратку звука и пред капијом разговора. По ко зна који пут нисам им рекао…

грешите, има још мишљења, нисте у праву!

Такав сам. Због прећуткивања ми се често дешавало да истрчим из просторије, толико нисам могао да смогнем храброст и успротивим се нечијем убеђивању. Јер били су прегласни, а приметио сам да су и сличне мени плашили само што су они некако успевали да се изборе са ароганцијом тих надасве дрских људи.

Једном приликом боравио сам код пријатеља из детињства. Позвао ме је на ручак, што се, искрено, ретко дешавало, али позив сам прихватио очекујући угодну атмосферу и пријатан разговор са старим школским другом. Његова жена, скромна и тиха особа очигледно завидних врлина, спремила је укусан оброк. Није много причала, а искрено, нисам ни ја, јер како у миру разговарати када је њен супруг, а мој драги пријатељ, све време разговарао телефоном. Повремено би спустио слушалицу, извињавајући се до неба, а одмах потом настављао са преговарањима и договарањима. Трговачки је путник, сасвим сам га разумео, али побогу, није ме видео пар година и сигурно смо имали бар неколико интересантних тема за разговор. Разочарао сам се, и тако разочаран посматрао сам његову жену како спуштена погледа ваља неку кухињску крпу у рукама. Приметио сам како гута речи, а и сам сам почео да осећам стезање непостојећег оковратника. Везује у чвор реч по реч, а све кроз упорно убеђивање њеног супруга упућено некоме са друге стране жице. У покретима њених немирних прстију препознао сам себе и своје пориве да наједном, без опомене, истрчим из просторије. Али куд побећи? Свет је пун оних који нас не поштују, оних којима је неко други пречи, на крају, оних који нас кроз мале неприметне гестове понижавају до те мере да губимо основно достојанство.

Мој пријатељ из детињства, завршивши са својим неодложним разговорима, спустио је разједињујућу направу крај тањира и питао:

”Где смо оно стали?”

”Нисте ни почели”, изговорила је његова жена, бацивши изгужвану крпу на под. Изашла је из собе, све вукући за собом гомилу реченица које би просула ту пред нас, само да смо било шта проговорили. Ћутали смо, и ја и пријатељ. Гледао ме је погледом остављеног човека који зна да је погрешио.

”Видиш како ме не разуме”, узео је чашу вина са стола.

 ”Срећа да постоје људи као што си ти. Они на које можеш да рачунаш чак и ако их годинама ниси видео, који ти се неће наљутити ма шта урадио.”

Пошао је да наздрави сусревши се са мојим млаким изразом лица. Мислио сам да  му кажем све оно што ми лежи на души. Да сам сам, да сам жудео за разговором са старим пријатељем и да сам данима ишчекивао овај сусрет. Наздравили смо и ја сам убрзо слагао да морам да журим кући. Након тога више се нисмо видели. Чуо сам да га је жена оставила, хладнокрвно и без кајања.

Отишао сам. Без речи. Али сву ноћ сам се превртао по кревету, гласно изговарајући неизговорено.

”Ћутим, јер се плашим ваше дрскости и непристојности. Целог живота прећуткујем зато што сте прегласни и намећете се свуда, и где вам је, и где вам није место. Повлачим се и прелазим преко ваших површних и неутемељених ставова из једноставног разлога што знате да ударате ниско, а ту већ нисмо на истом. Не знам да вам вратим истом мером, ма шта ми радили и рекли. И увек ћете побеђивати. Ћутим, јер вас се плашим, ваше гордости и ваше смелости да срушите моје муком уздигнуте папирне змајеве.”

Пробудио сам се у цик зоре. Небо се тек отварало. Кошава је надјачала сунце, ту упорну звезду која нам не допушта да увенемо. А баш тако сам се осећао. Увело и суво, без спасоносне свежине која ће ме вратити животу.

На улици сам био једини шетач. Тек по који радник градске чистоће, ревносан у свом узалудном послу. Ветар ме је изгурао са тротоара и нашао сам се на улици. Одмах испред аутомобила који је нагло закочио. Из њега је излетео бесан човек, гневно показавши да је за пешаке црвено светло. У њему сам препознао једног од оних људи због којих сам оне ноћи остао са неизговореним речима и незапочетом свађом. Док је викао на мене и на крајње арогантан начин ми објашњавао да сам могао да погинем, а да је његов аутомобил могао да заврши на скупој поправци, неприметно сам му прилазио. Корак по корак, убрзан само додиром скоро па умирене кошаве, нашао сам се крај његове ситне фигуре коју је битном чинила само несносна бука коју је испуштао. Застао сам и гледао те закрвављене очи, без дубине и сјаја, спремне да пресуде и не саслушавши другу страну. Ћутао сам, као и увек, све док бесна фигура небитног човека није учинила нешто крајње очекивано, а опет, тако ниско и провидно. Пљунуо ме је, онако дечачки, без аргумената и срама, и не помисливши на могуће последице. Чак их се и не бојавши. То ме је највише заболело. Ни то што је учинио, тај поступак незрелог човека, није утицао на оно што је уследило. А уследила је лавина мојих потиснутих речи и осећања, свега што сам годинама прећуткивао, спутан дрскошћу смелих и необразованих појединаца који мисле да су важни и посебни. Стиснуо сам песницу, затворио очи и пар пута снажно, готово махнито, ударио небитну фигуру по глави. Осећао сам се ослобођено, чак сам и заборавио на то да чиним нешто због чега ћу највероватније бити строго кажњен, а још је и потпуно погрешно и нељудски. Искалио сам свој бес на једном од оних због којих сам се целога живота осећао мање вредним, само зато што ми учтивост и домаће васпитање нису дозвољавали да се супротставим њима, прегласним и гордим.

Од тада, тог по мене кобног дана, све је некако другачије. Одслужио сам своју казну, мирно и неприметно. У њој сам, чак, помало и уживао. Све што не изговорим, ја запишем. Не ћутим више толико. Настојим да се клоним бучних људи, што и другима саветујем. Где је буке и галаме, мало је разума и осећања. Преки људи не расуђују добро.

А чудно. У образложењу моје пресуде писало је:

”…очигледно прек човек, није расуђивао добро.”

На ивици светова

Одломи тај грумен што тежи и баци га у море. Пусти нека га прихвате корали, и плаво, и ветар што ваља беле облаке тик изнад површине.

Докле ће те кљуцати гавранови, твоје стопе посипати пепељастим зрнима, као да те никада није било? Одломи то, да, то за шта се држиш, и баци га у плави амбис, међу звезде и ситне неухрањене рибе што једва чекају да се са ивице светова нешто докотрља. Скочи, прокужен животима и сновима, у ту меку постељу, где сневају незаспали. А онда изађи и прошетај обалом, они никада нису видели, и никада више неће, како из посечених стабала ниче рукавац реке, нешто потпуно другачије од онога што је угушено.

Потоње

Некада пролети читав живот

И не добијеш шта си желео.

Да ли си залуд живео?

Неостварен и недотакнут?

Некада,

Цео век исцури,

Неосетно, кап по кап,

И,

Једино што си имао јесте сам живот,

Го и напуштен,

Као оронула кућа покрај пута,

У којој су некад звецкали тањири

ХАЈДЕ ДА ПРИЧАМО

Хајде да не губимо време. Драгоцено је данас. Сваки минут вреди један динар.

Ти, који ово, можда читаш, не волиш да читаш. Него си прочитао ово моје… хајде да не губимо време, па си, заинтересован начином који нудим за негубљење времена, похрлио да сазнаш како се то ради. Дакле, нећу ти рећи како да заиста не губиш време, већ прелазим на ствар да време не би тек само отицало.

Хајде да причамо о искрености. Није искреност када некоме саспеш све у лице и отвориш му очи, чврсто верујући да му тиме чиниш услугу јер си му рекао нешто што нико други неће, већ је искреност када си духовно чист и  у односу  са другима не гајиш мржњу и лоше осећаје. Често неки појмови добијају погрешно разјашњење управо због наше потребе да извитоперимо реалност и додамо му смисао који је нама прихватљив. Искреност је стање духа, и нема нимало сличности са нашим поимањем ствари, где кудимо и хвалимо према властитим мерилима. Искреност је знати да даш део себе не тражећи ништа заузврат, остати смеран ма колико те разапиљали између различитих наметнутих начела и норми.

Хајде да причамо о теби. Лако је причати о другима. У данашње време једино то и чинимо, али хајде да не губимо споменуто време и дотакнимо саму срж ствари причајћи о теби, мени. Није ти драго? Буди искрен и размишљај о себи. Остави на миру оне до којих ти изистински није ни стало, сем да попуниш своје, опет, време, и окрени се сопственом животу. Други, они изван нас, бића која бораве у замци својих окова, не треба да буду у нашем фокусу, иако најчешће пажљиво посматрамо шта раде и према њиховим успесима меримо и одмеравамо своје. Шта је успех? Једноставно, не постоји. Сви смо неуспешни, самим тим што смо осуђени на земљу. И нека ти туђи успех буде само подстицај за проналажење сопственог, иако, опет кажем, он заиста не постоји. Бити смирен, то је једини успех.

Хајде да причамо о духовима. Духови те не интересују. Не верујеш у њих иако су твоји преци заснивали своју религију и обичаје мислећи о духовима и поштујући духове. За тебе су духови, данас, нешто сасвим друго. Воденица нема, нема ни духова. Орахово дрвеће испред твоје куће давно посечено, нема омаја ни русалки. Мрак више није потпун. Светле мале црне направе. У даљини бљешти моћна расвета са концерата и приредби. Неко је отерао духове, а ти се тога потајно и плашиш. Света без духова који је однео дах наших предака.

Разговарали смо о пар узгредних, наизглед небитних ствари. Нисам ништа боља од тебе. Плашим се искрености, јер шта ако нисам. Шта ако сам празна, не разумем и не схватам појам апсолутне чистоте пред другима? Или, о другима уопште не бринем ? Шта ако према туђем успеху мерим свој, и дрхтим при спомињању земље јер у њу немам шта да понесем?  Шта ако ни ја не верујем у духове, а сматрам да треба? Страх од оностраног може нам донети бојазан да не смемо другога повредити јер ће нам неко злом узвратити.

Хајде да заједно заћутимо пред истином. Шта је истина? Окружује нас апсолутна несавршеност нас у апсолутно савршеном свету.

ИСИДОРА

 Исидорино рођење требало је да буде нешто потпуно безболно, нежно и нечујно, као када вам ветар спусти лист на прамен косе, па онако враголасто побегне. А ви останете у осмеху.

            Јуче сам је видела у библиотеци. Сигурна сам да је то била она.

            Тако смо те замишљали, прошапутала сам, несвесно бришући прашину са књиге коју сам махинално покупила.

Под прстима сам осећала њену храпаву површину коју је стрпљива прашина извајала, ничим се не оглашавајући. Само би је повремено покоји слап светлости разоткрио у њеној јасној намери да сакрије наслове свих књига у библиотеци, прекрије те руком рађене корице, и угнезди се тамо где ниједан сићушан створ не би могао да се смести. Прашина је допирала до најзабитијих кутака света, а гледајући Исидору како прстима прелази преко вертикално поређаних књига, учинило ми се да је прошла читава вечност и да су ме стрпљиве честице времена давно затрпале.

            Нисам смела да јој приђем. Ко зна шта би помислила. Било ми је сасвим довољно да је гледам, онако из прикрајка, и замишљам како је стварно ту. Кроз прљави прозор библиотеке, вероватно неочишћен годинама, допирала је светлост заборављених и будила духове неких давнашњих посетилаца, који су се губили и тражили међу редовима и редовима похабаних књига. Исидорини покрети и њена неукроћена смеђа коса уносили су живост у плес јесењих, умирућих слапова светлости, па је све личило на недосањани сан.

            Како бих те загрлила, помислила сам, нервозно трљајући своје прсте.

Као да ме је чула, Исидора је у истом тренутку нестала. Облаци су донели мрак и кишу, сакривши тиме и вековног браниоца књига. Прашину, која више није била видљива. Као ни моја Исидора.

            Заборавила бих некада на њу. Али како заборавити? Сигурно сте имали, или имате некога, кога никада не бисте желели да заборавите. Плашим се заборава. Тог мрачног места, горег од гроба, што нам свима прети као казна ужаснија од самог пакла. Боље да ме се стиде или проклињу него да ме забораве. Не желим да умрем на тај поражавајући начин, као прогнаник од вере и Бога. Као грешник који не заслужује чак ни то да га неко с времена на време спомене, макар случајно… макар с лошом намером. Зато је не дам. Говорили су ми, “пусти је забораву, ослободи је”, али ја је не дам, макар и сама била смештена у место горе од пакла. Ко ће је чувати, ако нећу ја.

            Седела сам једног пролећа на клупи крај Бали – бегове џамије. Тврђава је цветала. Остаци турских грађевина подсетили су ме на то колико је забораван опасан и да су људи одувек настојали да му измакну, провуку се између његових прстију и наставе да живе. Седела сам тако, одметнута од времена, загледана у плаво небо кроз које промичу бели цветови. Крај мене се ниоткуд нашла Исидора. Девојчица од непуних седам, осам година. Одмах сам је препознала. То је могла бити само она, побегла је забораву. Овога пута ми није требало скривање. Сама ми је пришла.

            Седеле смо у тишини. Она је вртела неку вунену луткицу по рукама, развлачила њену косу, намештала спале шналице. Сећам се да сам баш такву желела да јој купим. Није ме погледала, али нисам замерила. Било ми је сасвим довољно што је ту, крај мене. Моја Исидора, моје парче свемира.

            Поред нас су пролазили људи, али нико није примећивао раздрагану девојчицу поред мене. Осмехивала сам се као неко ко је изгубио разум, зурећи у празно место, одбијајући да прихвати стварност. Један човек је журио у намери да седне крај мене, али ја сам добацивала “имате другу клупу, ту је Исидора!”

Погледао ме је збуњено.

“Нема овде никога, сами сте.”       

Прекрстио се у чуду и отишао. Нека ме сматра и лудом, али она може сваког часа отићи. А ја не желим да оде. Срећна сам док је поред мене. Има смеђу косу и благе црте

лице. Сигурно воли да црта. Можда воли животиње… мачке! Да, мачке! Вероватно се не одваја од њих. Хтела сам да јој испричам о жутом мачку кога сам имала пуних девет година, можда и више. Чувао је нашу кућу за време рата, а онда, када је рат престао, угинуо је. Умирала сам од жеље све да јој кажем. Колико сам је чекала, колико суза због ње исплакала… радовала јој се. Али она као да је осетила моју жељу, пригрлила је своју лутку и отишла.

Дуго сам је гледала како одлази. Скакутала је, трчкарала целим путем. Знала сам да је више нећу видети. Дошла је да се опростимо, да ми помогне да је заборавим. Али ја то свим бићем одбијам. Сном ћу је дозвати, тражити је у јесењим кишама, лаком поветарцу пролећа… свуда, где заборав не сме ни да крочи. Где му је строго забрањено.

            Исидора је овога пута отишла на дуже. Али не мари. Остала сам у осмеху. Знам да се једнога дана мора вратити. Макар да уплаши заборав.

Објављено у 69. броју часописа ”Траг”

НЕМИ БОГОВИ

Нека те облаци сете

Како си давно ти био дете,

Склупчан у папирној бајци,

Уплакан хитао мајци.

Када те пробуди цвеће,

И опој што милује чело,

Гореће вене ко свеће,

Срце ће планути цело.

Тако си уморан, подан,

Тешке ти руке и очи,

Одувек миран и одан,

Док крв се за вечност точи.

Нека те награди време,

Од првих ципела тесних,

Јер богови некад занеме,

Пред демонима уклетим, бесним.

Колико је тешка једна река?

Треба сести на камен и исплакати реку. Ионако нико никада не тражи њен извор, сви гледају само воду. Треба пустити да истече, из свих наших пора, као из суве дреновине, и последња кап горчине коју смо упили. Вратити је земљи једини је спас. Да не запоседне око, зеницу не продуби као полураскопан бунар.

Треба људима оставити све нељудско, њиховим ноктима изгребано и уништено. Стопити се са каменом и ћутати, вазда је мук одувек био благодарнији од безочне буке стварања. Нечега.

ПУТНИК НЕНАМЕРНИК

           

Нисам путовала, никада. Одлазила сам на једнодневне излете, обилазила манастире, споменике палим борцима, гробове великана, али никада нисам путовала, иако у својим корацима бројим хиљаде и хиљаде километара.

            Знала сам да по мирису препознам на којој смо станици, не отварајући очи да наслутим у ком смо крају земље и када смо прешли ту линију која раздваја јужни од западног и централног дела Србије. Преслушала сам стотине и стотине песама и композиција, али то нисам чинила путујући, већ лутајући од места до места моје запитане душе. Годинама сам станице доживљавала као препреке, а истовремено, опијајући се мирисом даљина, нестајала сам под наВученим засторима полупразних аутобуса, где су путници, подједнако као и ја, одлазили или долазили, ни сами не знајући од кога ни где, коме.

            Нисам путовала. Онако како то раде авантуристи, путници, истраживачи.  Вођени жељом да сазнају нешто ново, виде невиђено. Пробудим се са сазиданом жељом у грудима, неоствареним сном да прошетам улицама којим корачају прогонитељи неухватљивог. Пробудим се, у инат тами која се повлачи пред мартовским сунцем,  а све ме нешто стеже и гуши, као да неко отима моје стопе и крадом исписује моје име по зидовима крај оронулих катедрала.