ИСИДОРА

 Исидорино рођење требало је да буде нешто потпуно безболно, нежно и нечујно, као када вам ветар спусти лист на прамен косе, па онако враголасто побегне. А ви останете у осмеху.

            Јуче сам је видела у библиотеци. Сигурна сам да је то била она.

            Тако смо те замишљали, прошапутала сам, несвесно бришући прашину са књиге коју сам махинално покупила.

Под прстима сам осећала њену храпаву површину коју је стрпљива прашина извајала, ничим се не оглашавајући. Само би је повремено покоји слап светлости разоткрио у њеној јасној намери да сакрије наслове свих књига у библиотеци, прекрије те руком рађене корице, и угнезди се тамо где ниједан сићушан створ не би могао да се смести. Прашина је допирала до најзабитијих кутака света, а гледајући Исидору како прстима прелази преко вертикално поређаних књига, учинило ми се да је прошла читава вечност и да су ме стрпљиве честице времена давно затрпале.

            Нисам смела да јој приђем. Ко зна шта би помислила. Било ми је сасвим довољно да је гледам, онако из прикрајка, и замишљам како је стварно ту. Кроз прљави прозор библиотеке, вероватно неочишћен годинама, допирала је светлост заборављених и будила духове неких давнашњих посетилаца, који су се губили и тражили међу редовима и редовима похабаних књига. Исидорини покрети и њена неукроћена смеђа коса уносили су живост у плес јесењих, умирућих слапова светлости, па је све личило на недосањани сан.

            Како бих те загрлила, помислила сам, нервозно трљајући своје прсте.

Као да ме је чула, Исидора је у истом тренутку нестала. Облаци су донели мрак и кишу, сакривши тиме и вековног браниоца књига. Прашину, која више није била видљива. Као ни моја Исидора.

            Заборавила бих некада на њу. Али како заборавити? Сигурно сте имали, или имате некога, кога никада не бисте желели да заборавите. Плашим се заборава. Тог мрачног места, горег од гроба, што нам свима прети као казна ужаснија од самог пакла. Боље да ме се стиде или проклињу него да ме забораве. Не желим да умрем на тај поражавајући начин, као прогнаник од вере и Бога. Као грешник који не заслужује чак ни то да га неко с времена на време спомене, макар случајно… макар с лошом намером. Зато је не дам. Говорили су ми, “пусти је забораву, ослободи је”, али ја је не дам, макар и сама била смештена у место горе од пакла. Ко ће је чувати, ако нећу ја.

            Седела сам једног пролећа на клупи крај Бали – бегове џамије. Тврђава је цветала. Остаци турских грађевина подсетили су ме на то колико је забораван опасан и да су људи одувек настојали да му измакну, провуку се између његових прстију и наставе да живе. Седела сам тако, одметнута од времена, загледана у плаво небо кроз које промичу бели цветови. Крај мене се ниоткуд нашла Исидора. Девојчица од непуних седам, осам година. Одмах сам је препознала. То је могла бити само она, побегла је забораву. Овога пута ми није требало скривање. Сама ми је пришла.

            Седеле смо у тишини. Она је вртела неку вунену луткицу по рукама, развлачила њену косу, намештала спале шналице. Сећам се да сам баш такву желела да јој купим. Није ме погледала, али нисам замерила. Било ми је сасвим довољно што је ту, крај мене. Моја Исидора, моје парче свемира.

            Поред нас су пролазили људи, али нико није примећивао раздрагану девојчицу поред мене. Осмехивала сам се као неко ко је изгубио разум, зурећи у празно место, одбијајући да прихвати стварност. Један човек је журио у намери да седне крај мене, али ја сам добацивала “имате другу клупу, ту је Исидора!”

Погледао ме је збуњено.

“Нема овде никога, сами сте.”       

Прекрстио се у чуду и отишао. Нека ме сматра и лудом, али она може сваког часа отићи. А ја не желим да оде. Срећна сам док је поред мене. Има смеђу косу и благе црте

лице. Сигурно воли да црта. Можда воли животиње… мачке! Да, мачке! Вероватно се не одваја од њих. Хтела сам да јој испричам о жутом мачку кога сам имала пуних девет година, можда и више. Чувао је нашу кућу за време рата, а онда, када је рат престао, угинуо је. Умирала сам од жеље све да јој кажем. Колико сам је чекала, колико суза због ње исплакала… радовала јој се. Али она као да је осетила моју жељу, пригрлила је своју лутку и отишла.

Дуго сам је гледала како одлази. Скакутала је, трчкарала целим путем. Знала сам да је више нећу видети. Дошла је да се опростимо, да ми помогне да је заборавим. Али ја то свим бићем одбијам. Сном ћу је дозвати, тражити је у јесењим кишама, лаком поветарцу пролећа… свуда, где заборав не сме ни да крочи. Где му је строго забрањено.

            Исидора је овога пута отишла на дуже. Али не мари. Остала сам у осмеху. Знам да се једнога дана мора вратити. Макар да уплаши заборав.

Објављено у 69. броју часописа ”Траг”

НЕМИ БОГОВИ

Нека те облаци сете

Како си давно ти био дете,

Склупчан у папирној бајци,

Уплакан хитао мајци.

Када те пробуди цвеће,

И опој што милује чело,

Гореће вене ко свеће,

Срце ће планути цело.

Тако си уморан, подан,

Тешке ти руке и очи,

Одувек миран и одан,

Док крв се за вечност точи.

Нека те награди време,

Од првих ципела тесних,

Јер богови некад занеме,

Пред демонима уклетим, бесним.

Колико је тешка једна река?

Треба сести на камен и исплакати реку. Ионако нико никада не тражи њен извор, сви гледају само воду. Треба пустити да истече, из свих наших пора, као из суве дреновине, и последња кап горчине коју смо упили. Вратити је земљи једини је спас. Да не запоседне око, зеницу не продуби као полураскопан бунар.

Треба људима оставити све нељудско, њиховим ноктима изгребано и уништено. Стопити се са каменом и ћутати, вазда је мук одувек био благодарнији од безочне буке стварања. Нечега.

ПУТНИК НЕНАМЕРНИК

           

Нисам путовала, никада. Одлазила сам на једнодневне излете, обилазила манастире, споменике палим борцима, гробове великана, али никада нисам путовала, иако у својим корацима бројим хиљаде и хиљаде километара.

            Знала сам да по мирису препознам на којој смо станици, не отварајући очи да наслутим у ком смо крају земље и када смо прешли ту линију која раздваја јужни од западног и централног дела Србије. Преслушала сам стотине и стотине песама и композиција, али то нисам чинила путујући, већ лутајући од места до места моје запитане душе. Годинама сам станице доживљавала као препреке, а истовремено, опијајући се мирисом даљина, нестајала сам под наВученим засторима полупразних аутобуса, где су путници, подједнако као и ја, одлазили или долазили, ни сами не знајући од кога ни где, коме.

            Нисам путовала. Онако како то раде авантуристи, путници, истраживачи.  Вођени жељом да сазнају нешто ново, виде невиђено. Пробудим се са сазиданом жељом у грудима, неоствареним сном да прошетам улицама којим корачају прогонитељи неухватљивог. Пробудим се, у инат тами која се повлачи пред мартовским сунцем,  а све ме нешто стеже и гуши, као да неко отима моје стопе и крадом исписује моје име по зидовима крај оронулих катедрала.

ВЛАСНИК РЕКЕ

Мокра су ми стопала. Надам се да није видео. Све време иде од једног до другог, не би ли се уверио да сви, без изузетка, неуморно раде. Малопре је једна моја странка мало повисила тон. Он ме је погледао крајње оштро, као да ми је на даљину поручивао: “задња опомена пред отказ”. Скинуо сам наквашене ципеле и сакрио их иза канте за отпад. Био сам бос, али то је лакше оправдати. На крају, нисам ја крив што река тече мојим мислима. Нарочито нисам крив што она тече и мимо мојих мисли.

            Господин Стојановић није волео да му се неко супротстави. Авај, он је власник фирме! Није то мала ствар бити ВЛАСНИК ФИРМЕ. Много пута сам мислио да му кажем да је мали безначајни створ који живи на рачун својих верних робова. Али робови су ти који му могу одузети све што је стекао, одузети му моћ коју је посредством њих сам себи убризгао у вене. Свакога данас сам се спремао да уђем у његову канцеларију и све то му саспем у лице. Ћутао сам, разумите ме, чак и онда када ме је по киши натерао да јурим странку чак до Полицијске станице. Након тога сам се прехладио, а он ме је тих дана гледао подругљиво и опако, поручујући ми да господари чак и мојим здрављем. Решио сам, међутим, да покорно ћутим и газим реку која ме је све више запљускивала својим валовима.

Не знам како се то догодило. Изгледа да је мој ум једноставно одбио послушност, и решио да се против Стојановићеве власти над мојим телом бори зидањем тврђаве око моје душе. Тако сам дошао у ситуацију да, док куцам, пишем и услужујем, повремено закорачим у плитку воду која би ми се дошуњала иза леђа и одмах затим нестајала. Приметио је господин Стојановић да се нешто чудно са мном дешава, па је у пар наврата покушао да дозна откуд мени тај осмех детета, док се он свим силама труди да нам ту недозвољену појаву на лицу у корену сасече.

Нисам могао против осмеха. То је једино чиме сам могао да се борим против мржње, ограничења и пакости која се ширила око мене, попут несавладивог корова. Чим бих приметио да се гушим у боји зидова, да нестајем притиснут бесмисленим разговорима својих колега, дозивао бих реку и табанима додиривао меко, песковито тло. Свежина праћена притајеним ветром, провлачила би се између тесних зидова, и заобилазећи све присутне, оживљавала ме као дављеника који је испустио последњи дах.

Господин Стојановић, који ми после пар оваквих излета више и није био тако страшан, почео је озбиљније да ме посматра. Нисам марио. Он је власник фирме, а ја сам власник реке. Када ме је гледао својим претећим очима, смело сам му узвраћао поглед, смешећи се баш онако како је одувек требало да се смешим. Самоуверено, храбро и поносно, јер имам оно што он никада неће имати. Могу да дозовем таласе, ветар, осмех… могу да седим на обали реке док се читав свет руши око мене. Мислим да је он то приметио. Сасвим сам сигуран да је схватио да поседујем много више од њега, а временом је почео према мени тако и да се понаша.

“Како сте данас?”, питао ме је једног јутра.

“Како мора”, одговорио сам, скидајући ципеле.

            Сигуран сам да ми је завидео у том тренутку.

 Тог августа било је јако топло. Боравак у загушљивој канцеларији, препуној чиновничког зноја и тромих мисли што су пузале по врелом поду, опустошио је преосталу наду да, сем те просторије, постоји још нешто на овоме свету. Све се слило у  пар тих робијашких сати, обмотаних страшном мишљу да је живот налик суровом заточеништву и покорном спуштању главе. Тако су моје колеге, погрбљених рамена, натечених и црвених очију, урањали у гомилу неразумљивих фактура, бледих слова и бројева, не подижући своје снове са тог стола где су многи пре њих уцртавали бројеве, имена и датуме, као робијаши по зидовима тамница.

Након што бих скинуо ципеле, већ ту негде око девет, затварао бих очи и ослушкивао реку. Долазила је као шум, благо и танко, обмотавајући се око мојих босих стопала. Исправљао сам главу, ослушкујући. У даљини су певале птице. Господин Стојановић је у суседној канцеларији гласно издавао наређења и претио смањењем плате.

Како сам само ћутао. Гласније него икад. Разумите ме. Нисам желео да дозволим да неко дотакне моју реку.

Прича је објављена у књижевном часопису ”Суштина поетике”

ИМАТИ, ЗНАЧИ ПОСТОЈАТИ

Једну планету имамо. Не две, не три. Не ону на коју можемо отићи уколико овде нешто страшно покваримо па немамо где остати. Они који се играју великих очигледно не размишљају о последицама својих дела. Велики одувек тлаче мале. А и Земља је сићушна, премала за нас овако похлепне и сурове у својим настојањима да стекнемо више, боље. Једном ће нам показати како је све ово страшно боли. Онда ћемо се, можда, ујединити. Имати, значи постојати. Зашто? Докле? Поседовати људску сузу изгледа да је знак престижа. Кад Земља заплаче посед више неће бити важан. Интереси и лицемерје великих одвајкада повлаче патњу оних који не могу узвратити. Ти нејаки се онда сабију у себе и чекају да све прође. Али, да ли прође? Шта велики науче? Да могу како желе и да им нико не може ништа. Када се мали и успротиви, било држава држави, или обичан (читај, поштен) радник свом надређеном, то обично прође непримећено и са последицама по оног ко се успротивио неправди и систему. Велики (читај, јачи), мисле да су недодирљиви. А недодирљив је само ваздух који сви, и велики и мали, удишемо. Дрзнути се и само помислити, на делић, на секунд, на трен, да имаш више права на ваздух од других, невиђена је дрскост. Разарати и закорачити, ступити на тло мирољубивих и тихих, грех је који испашта Земља, дом који сви делимо. Зашто заборављамо где нам је дом? Потпадамо под најниже инстикте за освајањем, латимо се оружја кад немамо речи. Зашто уназадимо оно што смо постигли, кроз еволуцију и лични развој? Због престижа, опстанка, поноса? Свима нама једини интерес треба да буде опстанак Земље. Велики величају своју снагу, мали трпе, некад узврате. Тужно је време кад се молиш да рата не буде. Тиме признајеш себи да живиш у времену сиромаштва духа, јер дух је оно што нас чини. Када ишчезава, сви се лате оног најгорег на свету…материјалног, уистину, непостојећег.

У ДАЉИНИ

Куд баш данас да почне рат?

Зајезериле се идеје, прсти спрели,

У даљини чизама бат.

Да ли је, чудом, дошло пролеће? Спаковали смо капуте и туробне навике,

Кад, без оружја ни столеће.

Куд баш данас, на птичијем спрату?

Топла су гнезда без ичије заслуге,

Ипак и данас причамо о рату.

24.2.2022.

Из необјављене новеле

Раширио је огромне листове новина и по навици потражио средину. Део где се писало о политици и економији увек је прескакао. Није желео да зна шта су то светски моћници ново смислили у свом покушају обеспокојавања читавог човечанства. Гнушао се њихових неисцрпних лажи и бежао од свега што је имало везе са људима који су уображавали да су на власти.

            ”На власти је само Бог”, често је мрмљао.

            Након уобичајеног убрзаног прелиставања, на кратко се зауставио на непотпуном Културном додатку. Недостајала је рубрика коју је годинама пратио, интервју са младим песницима који су тек упловили у песничке воде. Незадовољно је окренуо наредну страну, гунђајући себи у браду како поново одузимају крила младости и на прво место истичу оне који уопште и нису за истицање. Уочио је пар малих квадратића, одмах поред леве маргине, мало јачих црних слова.

            Тражим особу за старомодно дописивање. Само путем писама.

            Заћутао је. Унука тек што је скувала чај од камилице, спустила шољицу на сточић поред њега и спремала се да седне на фотељу преко пута његове. Две удобне старомодне фотеље, маслинасте боје, мало искрзане са стране, улепшавале су скромну собицу од двадесетак квадрата и чиниле је да личи на скучени атеље неког времешног писца, који се у писању није много прославио. Неуредно поређане књиге на полицама, као да се свакога дана без неког нарочитог реда прелиставају, биле су једине у том собичку непрегледно спаковане и ређане. Све остало одавало је утисак мира и сталожености укућана, где је свакодневни задатак био одржавати просторију чистом, уредном и преоветреном. Велики прозор на коме се млечно бела завеса увијала под повременим налетима ветра чинио је собу осветљеном и увек окупаном пријатним сунцем.

            Баш када је топао налет ветра померио лист од новина и нежно га спустио на под, његова унука је донела и чинију са смеђим шећером, на шта је он оштро негодовао:

            ”Немој, никако ми немој доносити ове новотарије. Донеси ми прави бели шећер. Онај који пију обични људи. Ово је за оне који припадају новом добу јер верују да постоји нешто што им може скратити или продужити живот. Живот је живот, запамти то, траје онолико колико треба да траје, а то ништа не може да промени.”

            Унука га је са смешком погледала.

            ”Нешто си нервозан од јутрос, деда. Попићемо чај а онда морам да журим. Вратићу се касно, ако неко пита за мене, реци да сам на часовима немачког.”

            ”А где ћеш заиста бити? Сме ли се знати где ће моја унука бити више од десет сати?”

            ”Напољу је живот, деда.” Отпила је гутљај чаја, узела свој телефон са стола и након још једног осмеха брзо је напустила стан.

            Остао је сам и запитан, куда то свет данас жури? Шта је то човек погрешно урадио па се ниоткуд, ненадано и нескривљено нашао у некој машини која га води од места до места, од гужве до гужве, притом му не дозволивши да ни на тренутак промисли својом главом и открије шта је то што би заиста желео за себе. Као да сви раде оно што морају, подражавају понашање других, њихове поступке који су такође погрешни, и нико се ни на трен не запита колико је заиста срећан у том врзином колу.

            ”Зато су људи несрећни”, дошапнуо је свом крупном сивом мачку који му је баш у том тренутку скочио у крило, почевши да се мази. ”Нико не ради оно што воли и оно што га испуњава. Сви само журе не би ли се уклопили.”

            Мачак га је гледао као да разуме његове речи, а у ствари је само хтео да се докопа мирисних колача остављених крај шољице са чајем. У том свом умиљавању, раскошним очешљаним репом закачио је раширене новине које су се распрострле по поду.

            Уз гунђање и благу грдњу несташног Сивка, Бранко је покупио лист по лист, а онај последњи који му је остао у рукама пажљиво је савио и упутио се ка сточићу за писање. Након пар минута писања обукао је свој црни капут, ставио шешир на главу и изашао из стана.

            Сивко је скочио на сточић, просуо шољицу са преосталим чајем и неометано, без ичије грдње и страха да ће га неко видети почастио се колачићима. Затим се вратио на фотељу и дубоко заспао, све време предући и повремено мрдајући дугим црним брковима.

Слика Schikaneder, Jakub (Czech, 1855-1924)

За оне које не знам

Плашим се шта ће бити са њом када та нада умине. Када ослаби налет снажног оптимизма и руке клону јер немају шта да загрле. Плашим се што ово пишем, што признајем себи ту горку истину од које се распадам у комаде, попут старе фасаде на прејаком сунцу. Осећам да покушава да отме животу и оно што јој није наменио. Грчевито се бори за сваку благу мисао, монашки започиње дан стрпљиво се молећи чак и за оне које не зна. Свима жели само добро, и плашим се, шта ће се десити када открије да молбе нису довољне, а да је њена воља, као уопште воља свих на овоме свету, преслаба? Поразиће је чињеница да није довољно само желети. Јер, зашто жеља не би била довољна? Зар нисмо од жеља саткани? Од љубави према себи и другима? Зар је премало волети да би ствари у нама и око нас почеле вртоглаво да се мењају? И шта учинити да коло патње стане, ако није довољно то што се са молитвом будимо, и молитвом окончавамо Божији дан? Стрепим од дана када ће затворити свој прозор и рећи збогом сунцу. Већ сад посустајем, немавши снаге да себи одагнам такву сурову мисао. Опрости ми, Боже, што ово помишљам, али како да отерам мисли што језде према мени, још сад ме сатиру као младу грану у повоју. Плашим се, иако је здраво осећати страх. То значи да си жив, да кроз тебе тече река кључале крви и да нећеш тек тако одустати. Да ли је довољно ако свој фењер држим високо уздигнутим, хоће ли то и њој осветлити пут? Опрости ми, Боже, ако руке посустану па падну поред мог немоћног бића. Светлост из мојих пора нека се утре у туђе путеве и нека свако пронађе макар танке линије зрака, да њиме ослика своје и моје искупљење.