У хладу посеченог дрвета

Photo4121

 

Све је облепљено жутим небом. Врабац се забио у прашину и покушава да маше крилима. Ја седим у хладу посеченог дрвета. Машем сновима који су остали заробљени у покушају лета. Са висина се цеди лепљива сунчева течност, пада на руке које се сећају хладноће глечера. Лист брезе не дише. Стопала додирују ужарени свод. Ходамо по звезди чија се светлост неприметно повећава. Из удаљене шуме јауче џин. Врабац подиже главу и нестаје у пламену. Посечене гране изнад мене прокапавају. Звезда ће експлодирати чим далеки јаук утихне. Лист брезе трепери, а крик прастарог џина ломи облепљено небо.
Невидљиви, меки снег из земље истопљених глечера.

Advertisements

СТРАХ

 

 

Није ме страх да испустим дах.

Да себе препустим мраку.

Страх ме живота, презрених људи,

освета њихових и жутих ружа.

 

Није ме страх да се претворим у прах.

Да ме ветар заборавља у пукотинама.

Страх ме година, киселих киша,

неостварених снова и празних обећања.

 

Није ме страх да одем одмах.

Да оловка падне, а звук да се стиша.

Страх ме паметних што греше, бурних океана,

омражених што бацају клетве, немирних костију.

 

Није ме страх да у један мах

Заборавим све речи што теку.

Јер ја се плашим оних речи

што негде мртве леже.

 

Мене је страх да ко ветров дах

из праха не полете, сада, одједном,

све освете, љубоморе,

проклетства промашених дана,

кише што прже, заблуде снова,

обећања која не вреде,

грешке, воде што прибијају уз стене,

клетве, немирне душе предака,

речи, што секу, што се буде,

прогоне, ко проклети дуси.

 

ОСЛУШКИВАЊЕ ЕУРИДИКИНИХ КОРАКА

7b144cfc93ff9aa51e8e3692d7b8cf04.jpg Edmund Dulac-Orpheus and Eurydice

Еуридика је нечујно ходала за Орфејем. Опрезно је ступала на ужарено камење, не испуштајући крик, смрвила је грудву бола која јој се заглавила у грлу и наставила да корача за једва чујном лиром и замагљеном силуетом човека.
Само да се не окрене, мислила је. Ту сам, одмах иза тебе, слепо те пратим.
А Орфеј је ослушкивао, ништа сем кључања вреле лаве и дошаптавања знатижељних богова није чуо.
”Да ли ће издржати?”, питали су се. ”Не би смео да пропусти овакву прилику.”
Са Орфејевог чела сливале су се капи зноја, очи лутале по црвеном мраку, тражећи макар сенку која би потврдила Еуридикино присуство. Ништа није наговештавало њен лик, богови су га преварили и сад обманут иде ка светлу које ће прерасти у вечиту таму.
”Овде сам!”, немо је узвикивала Еуридика, али Орфеј није могао чути њен глас из утробе мртвих, и чим је шапат богова окрзнуо рубове његове сумње, нагло се окренуо. Њене руке је одједном зграбио црвени мрак, праћен урликом из Орфејевих груди.
Тихо и побеђено вратио се свету живих, све чекајући да поново чује онај немили шапат створитеља. Ваљда ће тада јасно чути и њене кораке.

НЕДОЗВАНИ

Photo0010.jpg

 

Ти видиш само нови сан,

А хтео би сигурну јаву.

Прошли су крај твојих дозивања,

Ћутања су некад у праву.

 

Усни крај поља макова,

Заспаће убрзо свет,

Тек су отишли без намере повратка,

Ал’ смрви црвени цвет.

 

То нису стопе што остављају,

Киша недозване веже,

Капима ко дугим плетеницама,

Неуморно милује, а стеже.

 

САПУТНИЦИ

07aad364778e05817afb1f3568b61f84.jpg

Путник гледа кроз прозор. Ретко помера главу, ретко ставља ногу преко ноге. Гледа кроз стаклени зид, броји знакове поред пута, повремено се осврне за усамљеним дрвећем посред поља. Замисли се, проверава да ли му се у пробушеном џепу још увек налази излизани новчаник са сликом најмилијих. Чврсто стегне џеп, остави дрво за собом и склапа очи пред сумраком који надолази.

Путник углавном не зна куда иде. Kада се и сети, на лицу му се појави линија бола. Отишао је однекуд, више се не сећа одакле, зна само да је морао да оде. Прозор се пресијава пред њим, показујући му све оно што тако тихо, неприметно, пролази у животу.

Путник очекује ноћ. Тада ће се упалити светла, сви ће заћутати, возач ће промашити коју станицу. Он ће, можда, заспати, пролетеће му пред очима слика оног усамљеног дрвета. Стиснуће капке, пожелети да разбије прозор и потрчи. Неће то учинити, јер путник мора да буде савршено миран.

Зна, неки путници су залутали у путу, изгубили сећање. Ношени заборавом, пробудили су се на туђој цести. Сада могу само да гледају кроз прозор, слушајући жагор непознатих и нестварних сапутника. Они се повремено осмехну, али тек онда када схвате да су поново пробуђени и заробљени у туђем сећању.

СТАРИ ГРАМОФОН

 

37cb0f5a7ce95818b24602fc3cc867db.jpg

У то време ја бих обично завршила са читањем барем десете стране књиге, правила кратку паузу за одмарање очију и одмах настављала даље. Сада је, међутим, од мене затражено да само ћутим. Бака је узела један сјајни новчић, два пута га протрљала левом руком и потапшала ме по рамену, уз речи да је мој задатак обављен.

“Хвала, дете”, рекла ми јe, ”али читање ми више неће бити потребно.”

Saved from pinterest

Шта сам могла, узела сам новчић, са тугом се загледала у њега и без осмеха напустила мрачну просторију. Чудно за мене, али волела сам ту баку из комшилука, радо сам долазила да јој читам, понекад сам остајала сатима, некад и до дубоко у ноћ. Седела бих крај њене фотеље и водила је кроз вољени свет снова и маште.

У одласку сам приметила једну новину у кући. Поред врата, на малој тамно браон полици од лепог ораховог дрвета, стајао је грамофон. Никада раније нисам видела тако лепу ствар. Покорила је мрак. Својим беспрекорним бронзаним сјајем и великом трубом од просторије је начинила подијум за игру најлепших носталгичних мисли. Видевши ту нову ствар у кући, погледала сам баку која је сада, за разлику од свих досадашњих растанака на лицу имала благо спокојан осмех сањивог детета. Пружила сам јој руку у знак поздрава, на шта је она само осмехом одговорила. Руку није давала. Ипак, крајње пријатељски ме испратила, и ни у једном тренутку јој нисам замерила на одлуци коју је донела.

Та бака је ретко причала, само би ме уредно понудила чајем и колачима, а за остало време мог боравка код ње, ћутала је као нема. Пажљиво је слушала моје читање, и знам да јој је веома пријало када јој рецитујем поезију, читам руске приповетке и народне бајке. Понекад сам јој читала и народни кувар, рецепте о справљању воћних сокова и џемова, иако никада у кући нисам видела ни теглицу неке воћне посластице. Наше дружење је било посве чудно, и када ми је у руку ставила последњи сјајни новчић, не могу рећи да сам се нарочито збунила. Чудна бака је донела чудну одлуку. Више ме је збунио неочекивани предмет у њеној кући, грамофон, који није имао ко да пошаље. А таква ствар се данас не може купити.

Никада више нисам отишла код ње. Пролазили су дани, месеци, а ја нисам добијала позив за читање. Што је још чудније, никада је више нисам видела, а ни чула музику са грамофона која допире из њене куће. Како је време све више одмицало, ја сам постепено убедила себе да је моја немирна дечија машта просто сместила тај магични предмет до њених врата.

Дан када ми је зазвонио телефон и када сам обавештена о наследству које сам добила, засјао је у мојој тами као искра. Неко ме се сетио на крају свог живота. Убрзо је на моју адресу стигла пошиљка, огроман пакет излепљен траком и тежак неких десетак килограма.

Не морам да описујем моје запрепашћење када сам угледала добро познати грамофон, вешто потиснут из сећања. Скоро да сам заборавила на његово постојање, штавише, убедила сам себе у његово непостојање и моћ моје маште. Како год, чудесни предмет из мог детињстава се сада налазио у мојој кући. Мирис ораховине је почео да опија моје дане.

Требало је да порастем. Овако, често ме ноћу буди плач мојих угашених снова. Осећам да је живот желео нешто да ми пружи, као да ми је на почетку пружао руку, а онда, видевши да сам скамењена, понудио је неком другом. То ме често подсети на руку коју сам пружила чудној баки, само не сазнах зашто ми није макар неким благим речима узвратила. Да је само рекла “добро си дете, лепо си ми читала” па да знам да нигде нисам погрешила. Овако, остаје ми магла у мраку мог вечитог детињства, горак укус моје преране старости.

Ставила сам грамофон на сто, села до њега и у чуду га гледала. И даље се бронзано сјајио, зуб времена додао му је само кап старинске боје и дах мириса из давно закључаних винских подрума. На њему је стајала грамофонска плоча са мало изгребаном површином, а ручица са иглом која се налазила изнад била је спремна да се спусти на округли црни диск. Пошла сам, па застала. Моја нејака и уплашена рука није се у први мах усудила да ослободи заробљени звук. Уплашила сам се тог звука који никада нисам чула, музике што ће, можда, заиграти кроз отвор велике црвене хорне. Преплашеност ме је савладала, и ја сам се завукла натраг у свој сигурни мрак где су као светиљке горели стубови и стубови мојих прочитаних и непрочитаних књига.

Мени још у џепу звече новчићи које сам добила од баке из комшилука. Једног јутра је само позвонила на врата и замолила моје хранитеље да ме пусте да јој повремено читам. И они су радо прихватили, а новац нису тражили, иако га је бака свесрдно понудила. Било ми је лепо код ње, што су моји хранитељи и желели када су прихватили позив. Уживала сам читајући јој, изузев када ме је она дуго и тужно посматрала. Зауставила би свој поглед на мени, слушала моје читање и често би дубоко и болно уздисала. Њени осмеси су били реткост, због тога сам понекада одбијала да јој долазим. И саму ме је често обузимала туга, иако сам у друштву књига увек лепо расположена. Њен осмех на нашем растанку је био нешто неочекивано и чудно, тада нисам успела да га схватим. Превучен једва видљивом тугом за тренутак ми је открио сву топлину душе која се од нечега растајала. Она се вратила неком свом свету, али притом као да је нестала са лица земље. Ове, коју сви подједнако делимо. Једини знак да је била жива, да је још увек постојала, биле су посете поштара који јој је два до три пута месечно носио пошту.

Једне вечери сам била у великом искушењу. Рука, која се ионако све више тресла, дрхтала је над грамофонском иглом. Нисам се усудила да пустим плочу, као да сам је остављала за крај, желела сам да одржим ватру наде да постоји нешто тајанствено што ниоткуд долази и размотава клупко ретких и неразјашњених околности. Као махнита, зграбила сам књигу, ту сламку спаса, тај дух уснуле будућности који се помаља иза дана прекривених паучином. Грамофон је мојом чврстом одлуком наставио да ћути. Ћутали смо заједно. Само су повремено звецкали новчићи у мом џепу и подсећали на, не тако далеку прошлост како се мени испрва чинило.

Времена за мене не постоје. Док се окренем, пролете деценије. Пре првог мрака, оног коме се радују усамљене душе да би на миру могле да потону у своје снове, ја проживим неколико малих живота. И гледам како се мом лицу додаје бора више, свемогући сликар ми доцртава линије апсурда и понекад га чујем како се смеје и диви својој маштовитој креацији. Колико ли је само бесан на људе, када на некима од нас испољава сав свој гнев? Затичем себе у ситуацији да га понекад жалим. И зашто ми је сада, као врхунац апсурда, послао овај грамофон из прошлости?

Решила сам. Пустићу плочу, само да зађе бледо јесење сунце. Тада се обично улице умире, напољу не буде ни живе душе. Завуку се људи у своје оклопе, затворе прозоре и врата и пусте таму да их прогута са све надом да ће будућност бити боља. Ја их жалим, као што и Бога жалим. Неко ко нема права да мисли на будућност зато што му је она сурово отргнута може још само да сажаљева лажне патнике који би волели да постану прави.

Искључила сам телефон, навукла завесе и села до грамофона. Како ми само прија његова ћутња. Плашим се да је покварим, можда ми се неће свидети када проговори. А опет, мени га је послала, ником другом до мени. Мора да постоји разлог. Спустила сам иглу. Прелепа арија. Такве тонове никада у свом кратком, али и предугом животу нисам чула. А опет, нигде нечег тајанственог. Нигде дубоког божанског гласа који приповеда о смислу живота, нигде низа тачкица, кода  чијим се дешифровањем открива место неке древне мистерије. Нигде поруке из прошлости, звука који отвара врата неког другог света. Само та прелепа италијанска арија, рајски глас који умирује. Ипак сам склопила очи и предала се музици која ми је окупала душу. Изнова и изнова сам слушала пуцкетање грамофонске плоче под нежном тишином игле те чудесне направе. Још једном је покорила мрак у соби, овога пута мојој, мрак у мом бићу. Целе ноћи сам као над покојником бдила крај справе која је оживела, а нека танка нит ми је држала живот. Држала га да се не поломи.

Бака ме је увек тужно гледала. Од дана када је сазнала за моју крајње необичну болест, од које сам личила на костур, живи леш који се у најбољим годинама једва креће, дете које је и дете и старац, она се на неки необичан начин везала за мене.Чим је по последњи пут затворила врата за мном, схватила сам безнадежност свог случаја. А сада схватам и њен осмех.

Требало је да порастеш, читам јој сада са усана.

Не постоји ништа тајанствено, окружује нас једноставност и шум из кога само понекад провире ноте. Свака смрт је само ноћ, а свака музика је само звук. Не постоје објашњења, одговори, већ је свет у савршено складном хаосу изродио нас…

Мирим се полако са својим седима. И даље читам. Слушам стари грамофон.

Из збирке ”Приче са прашњавих полица”

ЗАВИСТ

d2205d6d748033b6c48473ffa12b158d.jpg

saved from pinterest

 

Завидим ти на пахуљама у коси,

на руци што држи кишобран и када је сунчано.

Храброст ми недостаје да оставим

отворена врата за собом,

па се погнуте главе враћам

и тихо их затварам.

Завидим ти на блатњавим ципелама,

ја увек носим још један пар са собом.

Нема смелости у мојим прстима

ни да дотакну жице гитаре у излогу радње.

Шта ако испусте звук?

Па ме преки поглед пресече

и покаже ми пут.

Завидим ти на шареним платнима,

ја увек сатима смирујем боје.

Из мене само штрчи жеља да никако не откривам,

и стаклене мисли да чувам од света.

Ти и не мариш,

а ја ти завидим на храбрости

што прошеташ баш оном улицом

којом најјачи ветрови дувају.

И увек се плашим,

јер шта ако ми затреба храброст

да пркосим смрти што ми се испречила.

Немам ја смелости у корацима да побегнем,

а да јој се погнуте главе не вратим.