ОГЛЕДАЛО

Никад није отишла

Прашина се накупила око малог глобуса,

Игла на компасу се размагнетисала,

Не препознаје више свет.

Њена писма сам спалио,

Али су, временом,

Слова почела да се исцртавају по зиду,

Да израњају из прераног мрака.

Никад није отишла

Заспала је крај поцепаних дневника,

Крај урамљених слика мојих омиљених писаца

Никад није напустила моје огледало

Објављено у Изворнику број 12

Ту, пред зиму

Неке јесени треба закључати. Тешким катанцем забравити. Да никад не изађу, никад лишће не проспу. Неке јесени треба преспавати. Па пред зиму, ту, негде око првог децембра, отворити јој врата да се потуца по каљавим друмовима, као пас без дома, река без корита.

Нашто нам јесен, кад смо већ претрпани лишћем, и ко зна чиме још, кад смо пожутели и увенули, нигде прихваћени и нигде умирени.

Ту, пред зиму, пустити је, као са ланца. Нек тако бесна уједе неког другог, не нас, у катран и пепео уваљане и оштром травом посуте.

Ту, пред зиму.

На ивици светова

Одломи тај грумен што тежи и баци га у море. Пусти нека га прихвате корали, и плаво, и ветар што ваља беле облаке тик изнад површине.

Докле ће те кљуцати гавранови, твоје стопе посипати пепељастим зрнима, као да те никада није било? Одломи то, да, то за шта се држиш, и баци га у плави амбис, међу звезде и ситне неухрањене рибе што једва чекају да се са ивице светова нешто докотрља. Скочи, прокужен животима и сновима, у ту меку постељу, где сневају незаспали. А онда изађи и прошетај обалом, они никада нису видели, и никада више неће, како из посечених стабала ниче рукавац реке, нешто потпуно другачије од онога што је угушено.

Путовање

Ауторска фотографија, Лет изнад лабудова

Облаци се крећу и

Не мирује сан

Бар на један дан,

Уплашен и прогнан,

Да се под камен сакријем,

И сенком мира опијен

Да се уз маслачак збијем

Облаци се крећу

А ја… куд ћу, где ћу?

Потоње

Некада пролети читав живот

И не добијеш шта си желео.

Да ли си залуд живео?

Неостварен и недотакнут?

Некада,

Цео век исцури,

Неосетно, кап по кап,

И,

Једино што си имао јесте сам живот,

Го и напуштен,

Као оронула кућа покрај пута,

У којој су некад звецкали тањири

ХАЈДЕ ДА ПРИЧАМО

Хајде да не губимо време. Драгоцено је данас. Сваки минут вреди један динар.

Ти, који ово, можда читаш, не волиш да читаш. Него си прочитао ово моје… хајде да не губимо време, па си, заинтересован начином који нудим за негубљење времена, похрлио да сазнаш како се то ради. Дакле, нећу ти рећи како да заиста не губиш време, већ прелазим на ствар да време не би тек само отицало.

Хајде да причамо о искрености. Није искреност када некоме саспеш све у лице и отвориш му очи, чврсто верујући да му тиме чиниш услугу јер си му рекао нешто што нико други неће, већ је искреност када си духовно чист и  у односу  са другима не гајиш мржњу и лоше осећаје. Често неки појмови добијају погрешно разјашњење управо због наше потребе да извитоперимо реалност и додамо му смисао који је нама прихватљив. Искреност је стање духа, и нема нимало сличности са нашим поимањем ствари, где кудимо и хвалимо према властитим мерилима. Искреност је знати да даш део себе не тражећи ништа заузврат, остати смеран ма колико те разапиљали између различитих наметнутих начела и норми.

Хајде да причамо о теби. Лако је причати о другима. У данашње време једино то и чинимо, али хајде да не губимо споменуто време и дотакнимо саму срж ствари причајћи о теби, мени. Није ти драго? Буди искрен и размишљај о себи. Остави на миру оне до којих ти изистински није ни стало, сем да попуниш своје, опет, време, и окрени се сопственом животу. Други, они изван нас, бића која бораве у замци својих окова, не треба да буду у нашем фокусу, иако најчешће пажљиво посматрамо шта раде и према њиховим успесима меримо и одмеравамо своје. Шта је успех? Једноставно, не постоји. Сви смо неуспешни, самим тим што смо осуђени на земљу. И нека ти туђи успех буде само подстицај за проналажење сопственог, иако, опет кажем, он заиста не постоји. Бити смирен, то је једини успех.

Хајде да причамо о духовима. Духови те не интересују. Не верујеш у њих иако су твоји преци заснивали своју религију и обичаје мислећи о духовима и поштујући духове. За тебе су духови, данас, нешто сасвим друго. Воденица нема, нема ни духова. Орахово дрвеће испред твоје куће давно посечено, нема омаја ни русалки. Мрак више није потпун. Светле мале црне направе. У даљини бљешти моћна расвета са концерата и приредби. Неко је отерао духове, а ти се тога потајно и плашиш. Света без духова који је однео дах наших предака.

Разговарали смо о пар узгредних, наизглед небитних ствари. Нисам ништа боља од тебе. Плашим се искрености, јер шта ако нисам. Шта ако сам празна, не разумем и не схватам појам апсолутне чистоте пред другима? Или, о другима уопште не бринем ? Шта ако према туђем успеху мерим свој, и дрхтим при спомињању земље јер у њу немам шта да понесем?  Шта ако ни ја не верујем у духове, а сматрам да треба? Страх од оностраног може нам донети бојазан да не смемо другога повредити јер ће нам неко злом узвратити.

Хајде да заједно заћутимо пред истином. Шта је истина? Окружује нас апсолутна несавршеност нас у апсолутно савршеном свету.

Опонашање ветра

Ауторска фотографија, шума руских бреза изнад Пожаревца

Ветар је дувао данима, немилосрдно. Нисам отварала прозоре, нисам остављала веш на тераси, понајмање сам користила чешаљ јер је његова употреба била потпуно илузорна. Како је дувао данима, и данима, и опет, данима, успевала сам да уђем у механизам његовог “рада”, а захваљујући неким чудним догађајима временом сам почела да схватам разлоге тог наизглед безумног млатарања по нашим животима. Није се појављивао изненада. То се само тако чинило. Једном је комшиница срушила голубије гнездо. Ударила га је метлом и оно је, са све сићушним беличастим јајима, полетело са терасе срушивши се на бетон. У истом тренутку појавио се онај исти ветар, и као разјарени бик угурао је право у кућу, притом поломивши стакло на вратима терасе. Поучена њеним горким искуством, одлучила сам да размишљам као ветар. Кретати се као да избегаваш убојите гелере, а очи углавном држати затвореним. Бити међу људима, а истовремено, бити невидљив. Ако је потребно, бити хладан и неприступачан. Кад треба, додирнути топлином. У мом стану нема прозора ни врата. Лопова се не плашим, јер све оно што лопов и ветар могу да однесу, тога заправо и нема.

Зборник “Шумадијске метафоре” 2022

Утврђење

Не. Ја не желим да будем на раскршћу безумних људских односа. Заплетена у њихово сплеткарење, отргнута од својих порива. За миром, тишином коју доноси свеже летње јутро. Без гласа од људи. Пустите ме да седим пред реком, као пред олтаром. Ту ми је место, једино место за којим чезнем. Ту желим да останем, да ме некада ту и сахране. Пред жубором несталне воде која зло нанесе само када то мора, јер су јој прсти природе то наредили. Пустите се, људи, пролазних ствари. Унутрашњих немира које сте сами себи наметнули. Човек је једноставно биће затрпано неједноставним стварима. Сам је себе узидао у зидине својих хтења, која, кад се сакупе и поређају, могу да сачине један град. Велелепни, што много спратова и кровова има, а ни под једним се не може огрејати и сачувати. Не желим да стражарим подно тих градова. Испрели смо путеве ка њима од властитих страхова пресвучених у оловне војнике. Нико у том рату не може победити. А ни град нећемо сачувати. Пустите ме да само седим покрај реке. На камену, трави, голој земљи. Да је осетим како куца, док из мене отиче све оно пролазно што нема, нити може имати, своје утврђење.

Иза нас…

Иза нас остају столице, кревети и клупе. Места где смо седели, лежали, застајкивали . Кад човек оде поштено би било да са њим нестану и та места. Да не подсећају, да се живот, ипак, некако не настави. Знам, тако би нестајао и сам свет. Али, зар са нашим одласком он већ није ишчезнуо?

02.04.2022.