Издајице времена

 

Издали смо време. Обично људи кажу да је оно издало нас, али не. Издали смо време које нам је поклоњено.

pexels-photo.jpg

Сматрам да нам ништа није поклоњено. Доста смо се ми намучили да преживимо оних почетних девет тешких месеци у мајчиној утроби, напатили и себе и њу. Борили се за сваки дан, опстајући у тесном простору где нема прозора ни светла, где је самовање једино бивствовање док нас не избаце у свет са подједнако тешким условима за оно што називају животом. Ништа нам није поклоњено, за време смо се добрано намучили, и сада кад нас оптужују да траћимо дане и играмо се подареном светлошћу, не могу а да не приметим горчину у гласу оних који упиру прстом и окривљују нас издајнике. Њима је време дар, поклон свевишњег који  нам је уделио онда кад није било никог другог спремног да се жртвује за доколицу успаваних богова. Тако смо  издали и њих и време, прегршт бесмртности у нашим лакомим срцима, одали се греху и устали против устројства вечитих сила.

Сећам се како су дангубили у детињим данима, бацали свеске и играли се одраслих, рачунајући на то да ће време учинити своје. Једном ће све доћи на своје, па ће и часовник својим казаљкама уцртавати мапу за изгубљена блага прошлости и будућности. Ништа часовник није показао, мирно је треперио у ритму годишњих доба, остављајући нас огорчене и усамљеније него што смо мислили да ћемо бити. А они су и даље говорили да ће све доћи на своје, и да смо ми протраћили младост, они који су у најбољим годинама спавали са празним свескама и газили књиге сазнавања и знања. И питам се, ако нам је време и поклоњено, а ми га издали, зашто се смејем као разочарано дете на дан свога рођендана? Кутија је некако лака и неукрашена, чини ми се да ће нестати сваког тренутка. Док сам сневала о срећи, неко ми је шапутао да она не постоји и да не заслужујем да имам прегршт лепо запаковане бесмртности у времену.

Advertisements

ЗАПЛЕТЕНИ У ЋУТАЊЕ

4a84e3f43ffea56fc6fcf5620a47e6c3.jpg

 

 

Заплетени у ћутање

Покривени капом

На којој израстају наше друге очи

Тек умирени

Залутали

У неизговореним речима,

Рука би

Да проговори

Али

Друге очи јој шапућу

Нека,

Изрониће из

Њиховог кајања

Све оно што смо прећутали.

Опраштање

 

8db5e69ba529dfc53bd9e845f5f4b82c.jpg
Опростити се.
Не желим да ти кажем како опраштање одјекује,
не желим да знаш како умиру снови
док корачаш одласком.
И не питај како, да ли боли,
када се иње нахвата на сузе,
кад се заледе мокра праскозорја и
одсамују читаву вечност.
Само је једном замирисао ветар
и пробудио птицу у паду,
а ја нисам спасавала крај.
Не желим да знаш како се корак обрушио,
на окрутну земљу пао као комета.
Отишла сам док су долазили,
мимоилазила се са летачима,
у паду су ми пружали лажљиве руке.
Kажу да једном мораш отићи,
а нико није споменуо опраштање,
нико није рекао
да траје
заувек.

 

ПОСЕКОТИНЕ ОД ПАПИРА

cf0dd1502cbc275186a1fd02193d9ac5.jpg

saved from pinterest

 

 

Скоро невидљиве, али болне. Пеку, као да си ножем пресекао вену, а крв покуљала из побледеле руке. Једва пар милиметара дуге, са црвеном линијом у себи. Посекотине од папира. Због њих нико не плаче, сем малог детета које још увек инстинктивно и искрено реагује на бол.

Невидљиве посекотине од папира, због којих одрасли не смеју плакати.

 

 

Стаклени прозорчић, ко зна када лепо обрисан и очишћен, грубо је затворен пред његовим упитаним очима. Није ни стигао да постави  питање, а већ је угледао обрисе свог уплашеног лица у замагљеном стаклу.

”Доста ми је више ових досадних странака”, мрмљала је тобож запослена жена.

Згужвао је папир и изашао из зграде. На прсту се појавила танка црвена линија која је само тренутно изазвала бол.

 

 

”Тешко је, врашки је тешко”, говорила је у грчу, покушавајући да задржи поклопац улубљеног контејнера. Са болним изразом лица се окретала око себе, док су њене руке црвенеле од јаког стиска. Тражила је нешто. Онда је нагло спустила поклопац и пришла лоптици згужваног белог папира. Одмотала је папир, уочивши само једну црвену, скоро невидљиву тачкицу. Поново је отворила контејнер, чврсто држала поклопац десном руком и парчетом белог папира извадила је једну књигу на којој су се нахватале хлебне мрвице и оцртавали трагови гажења ђоном ципеле.

Замотала је књигу у папир и нестала иза угла. Није јој био први пут у животу да извлачи књигу из смећа.

 

 

”Не желим да је оставим”, говорила је. ”То је бакина књига, она би се наљутила на нас”.

”Бака је донела много књига”, одговорила је мајка разочараној девојчици. ”Не можемо их све понети са нама. Та коју држиш је велика и тешка.”

Дете је спустило главу ка земљи, и даље чврсто држећи књигу обема рукама. Око ње су се налазиле огромне кутије у којима су лежале све њене ствари. Празна соба са зидовима украшеним раскошним белим цветовима, запитано је гледала у њу.

”Ако се већ селимо, хоћу да понесем и ову бакину књигу”, тихо је проговорила, са непознатим страхом у себи.

Њена бака је говорила да кућа и дом нису једно те исто. Кућа су голи зидови, а дом је место где живе људи који на полицама ређају своје ситнице, своје навике.

”Хоћу свој дом”, тужно је гледала мајку, презаузету паковањем ствари.

”Крећемо!”, узвикнула је мајка, повукавши девојчицу за руку. Књига је испала из њених невештих прстију, притом оставивши само црвени траг од једног истргнутог листа.

”Мама, посекла сам се!”, јаукнуло је дете.

”Није то ништа. То је само посекотина од папира, то не боли.”

”Али, мама…боли”, у празној кући је остао само заробљен девојчицин глас и једна велика бачена књига, давно извучена из контејнера и замотана у папир умрљан капљицом крви.

Међу вековима и тишинама

pizap.com15084449772181

 

Ваздух је мирисан, кроз њега тече вода. Протиче кроз стене и улива се. Не смем да говорим. Како да ослободим реч кад испред мене, у високој стени посред које расте извијено дрво, самује испосница у којој су нечије очи ћутале. Као да чујем тај давнашњи мук, струји око мене, пролази кроз заточене мисли и обавија моју душу тихим јецајем. Недалеко одатле, каменити манастир грми кроз планине, издиже се над пределом и дошаптава са испосницама које се покаткад оглашавају. Слушам њихов разговор, мирујем међу вековима и кријем се, само да не ометам и прекидам шапутање које струји кроз ниске беле облаке. Танка магла протиче између тамно зелених брда, негде тамо сунце дозвољава једном зраку да се промоли и помоли. Моје дисање ме подсећа да постојим под овим пространством, подижем поглед и остављам га прикованог за крст, велики бронзани крст на стенама који обасјава предео. Ни уздах не смем да ослободим, природа ми је допустила да у тишини посматрам њене одаје, па ретко дишем мирисни ваздух. Да ми је да се скаменим и заувек останем овде. Притајена и мирна, ослобођена. Међу овим тишинама, међу вековима чија су врата увек отворена, као она капија крај каменог моста што бди над прозрачном реком.

ПОТРАГА

71252e19f367da42927d887f128f668f

Winter’s Dream by Amanda Clark

 

И где су нестали осмеси,

Мале линије крај усана.

Очију као да није,

Тражим их у умрлим песмама.

 

И где су нестале звезде,

Светлеће лопте у мраку.

Отишла су пространства,

Угасила се у зраку.

 

И где су нестале руке,

Жељне топлине, додира,

Пригрлила их тама,

А срце да експлодира.