УРДУОВ САН

Gauguin_Mahana_maa_I.jpg

Pol Gogen ( Mahana Maa)

Сањао је човека у лепом црном оделу. На глави му се налазио тамни шешир, на ногама нове лаковане ципеле. Човек је шетао дугом поплочаном улицом, повремено се заустављао и гледао излоге у којима су сијале неке необичне стаклене ствари. Често је сањао тог човека, а његов лик, сем у сновима, никада није видео.

Звао се Урду и живео је на малом острвцету у сред Тихог океана. Одвојио се од припадника свог племена и створио свој свет, још изолованији и скривенији. Цео свој живот је провео на том острву, окружен животињама и морем које је волео. Ипак, понекад би пожелео да отплови иза заласка сунца и потражи порекло боја које су га будиле ујутру. Да ухвати зрак због којег му је око треперило, који је беличастом линијом пресецао пут човеку у црном оделу.

Обалу његовог света понекад су запљускивали остаци бродолома и чамаца поломљених бурама и громовима. Сакупљао је те остатке и пажљиво слагао делић по делић свог склоништа у шуми. То га је штитило од олуја и киша које су данима падале, пружало уточиште топлине и давало мир ради којег је оставио своје саплеменике и зашао дубоко у шуму.

Човека који му је долазио у сан никада није видео. Није могао да сања ни одело, ни шешир, ни ципеле, јер није ни знао шта је то. На себи је увек имао само комадић одеће, и пар огрлица око врата направљених од животињских зуба и оштрих канџи. Ипак, из ноћи у ноћ је сањао фигуру у црном како стоји крај излога и замишљено гледа у ред поређаних стаклених паунова. Будио се збуњен, загледан у пространо звездано небо, запитан:

Какав то свет сањам, постоји ли он? Какве су то чудне ствари у њему?

Годинама се Урду будио у чуду, изморен необјашњивим сном, измучен путањом непознатог бића које се увек зауставља крај прозирних врата и дуго гледа у блиставе фигуре и облике. Обраћао се мору, небу, шуми, чак размишљао о томе да се врати свом народу и затражи неки лек, било шта што ће отерати црну силуету из његовог живота. Али временом је прихватио свој сан и чак пожелео да стане крај човека и заједно са њим посматра те сјајне малене ствари. Остарио је тако Урду, доживео дубоку старост. Умро је потпуно сам, не сазнавши да ли и где постоји свет човека у црном оделу.

А срели су се чим је затворио очи. Стајали су крај излога у дугој поплочаној улици и гледали стаклене паунове по којима падају зраци  одлазећег сунца. Човек је погледом пратио таласе далеког океана, мало острво и склониште у дубокој шуми, а Урду је збуњено посматрао свој одраз на крилима стаклене фигуре.

Advertisements

КОШАВА ЗА ДВОЈЕ

Photo4315.jpg

 

Отмимо небо птицама,
Крила могу лако да порасту.
Да седимо увече по дрвећу и жицама,
На неком громом рањеном храсту.

Украдимо рекама мостове,
Прескочимо клисуре, валове и бране.
Нека нам све путеве празне оставе,
Да путујемо на све четири стране.

Одузмимо кошави немире,
И Дунав ће постати чудесно тих.
У неке нове, другачије свемире,
Упишимо плави, дрхтави стих.

НИКО

niko.jpg

 

Нико није ни сањао да ће носити такво име. Док је заспалим и уплаканим очима гледао своје родитеље како пред њим праве слатке гримасе и машу играчкама, мислио је само о томе како ће се звати. Оставили би га у кревецу и ни помишљали нису колико је непроспаваних сати имао док је чекао своје име.

“Зваће се Давид!”, узвикивао је отац.

“Не, па да га целог живота неко дави и гуши. Зваће се Алекса. Мој деда се тако звао, и сасвим је лепо прошао у животу.”

“Не, одбијам! Хоћу звучно и упечатљиво име за свог сина.”

“Ако наставиш да бираш, дете ће нам остати без имена. Већ две недеље га не ословљавамо, он је још увек нико. Или хоћеш да се тако и зове?”, згранула се мајка.

Нико је слушао тај мучан разговор о његовом имену, и већ су му сузе кренуле низ лице. Затим је почео гласно да плаче, исказујући велико незадовољство поводом предложених имена. Заспао је тужан и безимен.

Родитељи су Ника и даље гледали упитно, као да очекују да им нешто дошапне, неку своју жељу можда. А он је само чекао, из дана у дан, желео је да се једнога јутра пробуди са именом.

Прошло је скоро годину дана, а од имена ни трага ни гласа. Већ је престао да се одазива на “сине” и “дечаче”, мајку и оца је гледао као највеће кривце који су се огрешили о његову судбину, а онда је решио да сам себи да име. Сетио се једне од првих расправа његових родитељи и гласно узвикнуо: “НИ-КО, НИ-КО!” Одлучио је да прихвати баш то име, лако је за изговарање, а и није чуо да се неко дете тако већ зове. Трудио се да свакога дана више пута понови своје планирано име, како би родитељи на крају схватили његову намеру и коначно му подарили нешто на шта свако има право. У почетку је његово ново и чудно понашање збуњивало родитеље, па су га често само пуштали да дуго и неуморно виче. Иначе су га затрпавали гомилом играчака, свим оним што би му макар на кратко одвлачило пажњу. На крају, упорност се исплатила и Нико је добио своје име: Нико. Његово чудно понашање је окончано и он је могао мирно да спава. По први пут од рођења имао је мирне и слатке снове, где га нису опседале виле и претиле му страшним стрелама. Бежао је од њих и објашњавао да није његова кривица, али да ће дати све од себе да убрзо добије своје име.

Кад је Нико одрастао, скоро свакога дана је морао да објашњава откуд му тако необично и несвакидашње име. Из те приче је морао да изузме свој први вешто скројени план, једноставно је одговарао да  су његови родитељи додали О у Ник.

“Зар поред толико имена?”, кроз смех су запиткивали.

“Ето, и ја се томе често чудим”, одговарао је, црвеневши у лицу.

У школи је увек међу првима одговарао. Времешна учитељица је добро памтила само његово име. Нико није био најбољи ђак, али како је његово име почело да доноси озбиљнијих проблема, решио је да то постане. Најбољи. Учио је у време када су се његови вршњаци увелико играли, а уместо са нељубазним друговима своје слободно време је проводио са књигом из математике, физике, хемије. Јако добро је савладао и друштвене и природне науке, трудио се да пронађе и неки хоби како би у потпуности задовољио све захтеве друштва и средине. Ипак, брзо је прозван чудаком који се ни са ким не дружи, а пред одговарање у школи би редовно добијао велику трему од које после није могао да састави ни реченицу. Дешавало се да се онесвести на сред учионице, изазивајући хрпу одушевљења.

“Ха-ха, опет је пао, опет је пао!”

Тако је Нико изгубио шансу да знањем надомести свој погрешан избор имена. И почео је да се стиди, да се неприметно повлачи у место где нема ругања и подсмеха. У своју душу.

“Ви сте криви”, љутио би се родитељима, “зашто ми као сви остали родитељи  нисте дали неко лепо име?” Они би на то ћутали, а када су се касније  развели, није више било потребе за постављањем тог питања.

Како је уписао факултет, тако је донео одлуку да се клони и паметних и образованих људи, и одмах се оградио од свих студентских група и организација. У свету интелектуалаца понекад има много више окрутности него међу простим и неуким светом. Наизглед уман човек може много више повредити, јер је понесен својом титулом и уобразиљом, сви остали су испод њега и достојни су једино његовог презира. Нико је то добро знао, па је зазирао од свих који су махали својим успесима. Учио је у намери да буде образован и скроман, како би добио алат за пробијање кроз живот, а ипак, све време се скривао и плашио опаски на његов рачун.

Одувек је волео математику и већ на самом почетку се издвојио од осталих, поставши убрзо и студент генерације. Његово чудно име је, међутим,  подигло високи зид који га је делио од света, и сви његови успеси нису били довољни да помере макар једну циглу у том зиду.

“Нико не жели да пише рад са тобом?”, смејали су му се у лице.

Он је спуштао главу и сећао се ноћи када је први пут заплакао због свог имена.

Предодредио сам сам себе, мислио је.

После завршеног факултета, Нико није могао да нађе посао. Ни савршена биографија није успела да отклони сенку са његовог чудног имена.

“Јавићемо вам се”, говорили би, а Нико је спуштао главу ка земљи, и по ко зна који пут разочаран напуштао канцеларију. Иза себе би често остављао смех комисије која је збијала шале на рачун његовог имена.

“Ми хоћемо да постанемо НЕКО, а не НИКО!”, смејали су се.

Одјек тог смеха је дуго одзвањао у његовој глави. Постао је образован и превише скроман човек, па је све оно што је постигао у свом животу постепено гурао под тепих. На крају, заборавио је и да је завршио факултет. За послове које је радио математика му није била потребна. Свака његова жеља, сваки сан је био сасечен самим сећањем на чудно име које је  за себе изабрао.

 

Нико се пробудио једног јутра и осетио се чудно. Дуго се превртао по кревету, а када је устао разгледао је собу као да је нешто заборавио или изгубио. Нешто битно је тог јутра недостајало.

Остарио си, шапутао је док је отварао фиоке у кухињи тражећи лончић за чај. Вероватно сам опет заборавио да попијем лек.

Сада шездесетогодишњак, Нико је постао прави вук самотњак. Постепено и неприметно удаљавање од света, зазирање од људи и њихових злурадих коментара и оштрих језика, претворило га је у усамљеника који није много волео људе.

Зазвонио је телефон и после кратке звоњаве подигао је слушалицу.

“Добар дан, да ли је то железничка станица?”, зачуо се женски глас.

“Не, погрешили сте. Овде…” Настала је тишина и Нику је испала слушалица из руке.

Заборавио је своје име. Није могао да се сети како се зове.

Померио је лончић са шпорета и сео на фотељу до телевизора. Гледао је у једну тачку, тачно у сноп јутарње светлости по коме се су се играле честице прашине.

Мој Боже, па ја не могу да се сетим како се зовем, гласно је изговорио.

Онда је устао и пошао према ходнику где је чувао торбу са документима. Махнито је тражио личну карту, било шта што ће га вратити себи и разуму. Видевши своје име, облио га је хладан зној и све године понижења и разочараности су се наједном вратиле. Опет је био Нико, обичан нико.

Од тада, све чешће је заборављао своје име. Зачудо, јер се свега осталог јасно сећао. Само се будио без свог имена у глави, и све док не би погледао у торбу, био је чак и расположен. Тако је решио да једном не погледа и да у незнању и благодети заборава проведе цео дан.

“Не знам како се зовем и немојте ми рећи”, говорио је службеници која му је исплаћивала пензију.

“Добро, господине, а имате баш необично име. Нисам га никада чула”, осмехнула се предусретљиво.

Задовољно је изашао из поште, све време се питајући како ли се то зове. Засигурно је знао да неће бити срећан кад сазна, зато је своју радозналост укротио и тако безимен провео читаво поподне, шетајући по парку и читајући новине.

Заборавио сам, мислио је, хвала небесима па сам заборавио. Много се боље осећам овако.

Нико је почео да шета свакога дана. Осетио се снажним и пуним енергије, као да је неки терет збацио са себе. Избегавао је познанике, поштара, све оно што га може вратити у нежељену стварност, па је писма увек отварао прекривајући руком своје име и притом жмурећи. Јављао се другим шетачима, често започињао разговоре о времену и политици, о којој иначе баш ништа није знао. Када би га упитали како се зове, скретао је тему и говорио да је дан толико леп да човек може да уради све оно што му се прохте. Уколико је падала киша, спуштао би кишобран преко очију и говорио да страшно жури на заказану партију шаха.

Дуго је варао и себе и друге. Тако дуго да је стално морао да мења место за шетњу, људе са којима ће необавезно и безазлено попричати и све је ишло сасвим добро до дана када је осетио јак бол у глави и завршио у болничкој постељи. Лекари су недељама обилазили око његовог кревета и очекивали неки знак, било који знак који ће указати на то да је још увек жив. Лежао је као биљка, отворених али празних очију, повремено би само померио палац десне руке, а онда би се умирио и дуго потом био одсутан и потпуно непокретан.

“Нема наде”, говорили су доктори између себе, “не реагује на лекове, не даје знаке умне присутности.”

Нико је лежао у кревету и викао:

Овде сам, ту сам! Не одустајте од мене!

Грчио би своје мишиће у намери да се макар мало помакне, покушавао је да проговори али усне се нису покретале. Данима се мучио у агонији да проговори само једну реч, једно слово да  провуче у свет.

“Како ли се зовете?”, мрмљала је сестра, док му је укључивала инфузију. “Нико није знао да нам каже ваше име, умрећете безимени.”

Као громом погођен, наједном се сетио свог дуго скриваног и непожељног имена. Осетио је неизмерну срећу и из свег гласа повикао:

НИ-КО, НИ-КО!

 

Ни сањао није да ће једном заволети своје име. Записивао га је где год је стигао, да га случајно опет не заборави. Почео је да се дружи са људима, пружао руку свима, гласно говорио:

“Ја сам Нико, драго ми је.”

Када би га упитали откуд му тако чудно име, говорио је:

“Хвала Богу, сам сам га бирао.” Сви би се  насмејали, а он је целог свог живота био захвалан. Својим неодлучним родитељима и свом дару. Надао се само да кад заувек затвори очи, неће бити потребе да се поново пробуди.

МРАК ПРЕ ПРВОГ МРАКА

 

Photo0170.jpg

Док је падао мрак пре првог мрака, ненајављен, неочекиван, настојала сам да упијем преостало сунце које се кришом провлачило кроз разбијене облаке и лепило за већ тамну земљу, умирену надолазећом тамом. Kлизи лето, као кап по глаткој површини вазе са цвећем. Нестаје. Иако не волим вреле дане, а још мање вреле ноћи, некако ми би жао његових узалудних покушаја да остане, да макар још мало влада пољима у даљини, ливадама што се већ сад нагињу пред све чешћим ветровима.

Смирај. Само чекам некога да се огласи из ове тајанствене глуве собе, где се не чују ни сопствене мисли. Чекам некога да пусти глас, макар и језиви врисак који ће оборити или сунце, или мрак, да се барем зна на чему смо. Тачније, где смо. Али не, као да се време зауставило на неповратној тачки. Повремено само понеки уздах благо додирне још зелено лишће са дрвећа, додирне и ишчезне у нестварној игри природе. Издише лето, повијајући жуте сунцокрете чије су се малене главице тек усправиле ка небу, жељне светлости и неопходног им зрака. Одлази попут покореног, са свих страна окруженог војничког пука, повлачи се налик просјаку који, схвативши да ће остати празних џепова, савија своју згрчену руку и нестаје иза прве кривине. Ненадано, поражено.

У простору једва приметне борбе, на међи два доба, покушавам да захватим руком овај необичан мрак пре првог мрака, да га спакујем у кутију и ослободим већ у октобру.

 

 

Све се заборави

И први корак

и прва љубав

и прва олуја

што ти је ломила дом,

тешко се срце опорави

онда кад прошлост сабласно приђе

и најави нови слом.

 

Стојимо тако у хладу

а неба јече

и врата шкрипе

где неми портрети

повазда опомињу на горку доб,

умирим жилу дрхтаву,

само док бројим минуле сате

где нисам била роб.

СЛУТЊА

DSC_0946.jpg

 

Слутим да кроз очи улеће тишина,

да бескрајну патњу зањишу топлине,

да напијем срце, не од чаше вина,

већ од силних речи док гледам висине.

 

Слутим да ће време вратити ситнице,

покајање људи и румене речи,

да ће читав призор бити једно лице,

кроз које лепота усамљено јечи.

КАКО ЈЕ СТРАНАЦ УПОЗНАО ПАЈАДОРА

6ec615e45c111b253c29b092557946cd.jpg

Saved from pinterest, artist Florencio Molina Campos

 

Путовање у Аргентину је нешто што је дуго планирао. Град у који ће отићи изабрао је случајно, затворио је очи и насумично спустио оловку на мапу. Није размишљао о свом ”избору”, већ је спаковао кофере и већ наредног дана сео у авион за Буенос Ајрес. Одатле ће већ некако стићи до Росарија. Кажу да је то велики град, лако је изгубити се, али он није размишљао о томе. Треба испоштовати оно што оловка каже.

Сместио се у неком хотелу крај велике катедрале, није знао које, а није ни желео да зна. Увек је уживао у неизвесности, волео је да га изненади неочекивани сусрет, непланирани пут, нагли преокрет у редоследу догађања. Зато је одмахнуо руком видевши велелепно здање пред њим, и знатижељно је спустио ногу на знак који је лежао испред хотела. Крупним црвеним словима писало је ‒ bienvenida. Очекивао је топлији дочек, уместо тога добио је кључеве собе од портира који га поштено није ни погледао.

            Сутрадан је кренуо у обилазак града. Дуге улице, високе зграде, светлеће рекламе и бука којој се није надао. Аргентина је земља танга, мислио је да ће на сваком кораку видети жене обучене у црне и црвене хаљине, и да ће сетна музика виолине, хармонике и клавира допирати из сваког иоле завученог локала. Разочарао се, град је био као онај из којег је допутовао. Сивило и одсуство духа. Редови пред радњама, чекање на семафорима и зујање у глави која вапи за кутком тишине.

Кренуо је ка луци. Росарио лежи на реци Парани, читао је о њој, о огромним бродовима који свакога дана допловљавају и испловљавају из луке. Уживаће у погледу на реку, можда угледати коју птицу, било шта што не подсећа на дух великог града. Приближавао се мосту, али већ је био потпуно без наде, решен да се наредног дана врати у свој град без душе. Градови су свуда исти, мислио је. Променићу оловку, одлучио је.

Зачуо је глас. Неко под мостом је тихо певао, шапутао, заћутао, па опет певао. Угледао је човека који седи на неком лименом бурету, држи гитару и затворених очију пева, тако тихо да некада глас и не излази из грла. Уста се померају у ритму изговарања стихова, али они се не могу увек чути. Око певача се налазило неколико људи који су непомично стајали и слушали песму уличног свирача. Стао је поред њих и умирио се као вода. Повремено би се зачуо хук таласа и бука са оближњих бродова, али то певача није ометало. Држао је затворене очи и певао као да се пред њим налази  велика публика, а не пар залуталих људи, градских бегунаца.

”Ко је то?”, питао је човека поред себе.

”Фагундес, можда последњи пајадор”, рекао је човек затворених очију, очигледно уживајући у изведби певача.

”Пајадор?”

”Јасно ми је да сте странац”,  осмотрио га је од главе до пете. ”Пајадор је певач који измишља стихове на лицу места, не размишља о њима, већ пева из душе. Као да му неко шапуће стихове. Видите.”

Пајадор је ослушкивао даљине и неуморно рецитовао стихове од којих су присутнима очи добијале водени сјај. Спуштао је главу ка гитари и прстима нежно додиривао жице, ослобађајући тишину за којом је странац чезнуо.

Не признајем зло,

Рођен сам без буке,

Где идемо то,

Што вену нам руке?

Пајадор Фагундес је заћутао, спустио гитару и на бучни аплауз само се благо наклонио.

”Не свиђа вам се Росарио?”, довикнуо му је пајадор. ”Чим сте овде, побећи ћете нам брзо, а ми баш волимо странце.”

”Ја сам само у пролазу, а ви дивно певате. Како можете да смишљате стихове у тренутку?”, полако се приближавао свирачу.

”Све у животу је плод тренутка, ма колико планирали”, одговорио је пајадор Фагундес.

”Ја никада не планирам, и овде сам случајно”, странац је слегао раменима, као да му је свеједно што је баш у том граду.

”Ништа није случајно. Је л’ има у вашој земљи, а не желим да знам која је, је л’ има уличних свирача?”

”Има, али они напамет уче стихове, или певају туђе песме”, одговорио је, окренувши се око себе. Гужва је нестала и он и пајадор Фагундес су били потпуно сами. Само се у даљини повремено оглашавао брод. У немом лету птице су секле ниске облаке.

”Чудно. Мора да су они преспавали све своје тренутке” , тужно је рекао певач, пакујући своју гитару. Склонио је лимено буре и кренуо ка луци, где  су се надјачавале птице и бродови.  Странац га је посматрао како одлази. Ниједном се није окренуо.

Стајао је под мостом још неко време, а онда пошао хотелу решен да следећим летом оде из Аргентине. Вратио се у свој град који се ни по чему није разликовао од других градова на свету. Високе зграде које узнемиравају небо и несносна бука која гута  уплашени мир. Понеки мост, али под мостом нема пајадора. Једном је срео уличног свирача. Седео је на градском тргу поред фонтане и певао окупљеним људима. Повремено би му се придружиле птице, крештале су и махале крилима.

”Је л’ можеш да певаш тако да у тренутку измишљаш стихове?”, пришао је певачу.

”Па… не иде то тако, тешко је”, одговорио му је збуњени младић.

”Није, само мораш да сакупиш сву тишину града у себе и да певаш из душе. Обавезно мораш да затвориш очи, Видео сам у једном далеком месту како човек пева једва испуштајући  глас”, рекао му је, сада више не као странац.

Младић је заћутао за трен, а онда гласно запевао. Ништа није ослушкивао. Ваљда је бука била прегласна, а мостови нису дозивали бегунце.