Цене расту…

Све поскупљује, а човек све мање вреди. Смрт више није чудо, а није ни живот. Једино нас прене када нам ускрате додатну храну на столу, или нас лише планираног путовања у место где ћемо сами себе заборавити. И то што нас освести брзо преточимо у неминовност, неминовност дешавања изненадно лоших ствари прерасте у још једну болест на листи наших хроничних болести, и тако опет дођемо до појма наше свеукупне безвредности и несталности. Можда је најбоље задовољити се оним што не може поскупети, али давно смо томе сами одузели цену и закачили таблу БЕЗВРЕДНО, тако да данас морамо живети у стрепњи за егзистенцију, што, сложићете се, нимало није лако.

ОБРИСИ ПРОШЛОСТИ

слика је преузета са Википедије, стари Ниш

Од Железничке станице до Нишке бање некада је благо кривудао трамвај. Један од њих, онај последњи, данас је радо посећени кафић Нишлија. Тек да на трен оживи дух старога Ниша. Звук трамвајских шина по којима клизи развучена метална кутија мешао се са жагором људи са оближње пијаце. Сече трамвај пробуђене улице, а кад стане на Трг Kраља Милана и упије мирис колача из оближње ’’Швајцарије’’, оживе не само стрпљиви путници, него и свако ко се тог тренутка нашао на месту судара звука и мириса. Опојни мирис слатке грчке кафе умео је да намами пола Ниша у сам центар града, где су владали неприкосновени трамваји. Господин Раде Димитријевић, власник чувене ’’Швајцарије’’, јако је волео трамваје па је једном приликом, на дан рођења његове супруге, напунио корпу са шам и крем -питама и раном зором обрадовао поспане путнике. Све до Нишке бање трамвајем је одјекивала песма и, иако су му у почетку замерали што је старе добре колаче заменио ’’оним европским’’, сви су врло брзо заволели посластице Радета Димитријевића. Све до неславне хиљаду деветсто педест осме, када је овај украс града нестао са нишких улица, поигравало се у ваздуху шкрипутање шина и челика са звецкањем металних посластичарских тањирића и кашика. Недуго потом, већ хиљаду деветсто шездесет девете, угасила се и ’’Швајцарија’’. Ваљда то тако иде. Прођем, често, крај сенке бивше посластичаре. Застанем. Мирис старога Ниша нестао је стазама ишчупаних трамвајских шина. У ваздуху трепере обриси прошлости, а дошаптавања звукова и мириса нестала су доласком оних који се трамваја више и не сећају.

Друга награда на Светосавском књижевном конкурсу Народне библиотеке “Његош” из Књажевца

СНЕГ

Прекрио снег пусте улице. Прекрио и кровове напуштених кућа. Прекрио снег зарђале капије, осушено цвеће и оно мало жита у заборављеним коритима. Дува као давних зима када смо пекли ситне јабуке и радовали се очишћеним орасима. Пуцкета у шпорету а дрхти у души, јер снегови сем ветрова доносе и тугу, за неким завејаним временима и заспалим људима.