Немуштим језиком проговарам, и, ништа од моје вере у људе не остаје.
Сусрет
Tag: људи
ЉУДИ ЗАБОРАВЉАЈУ
Људи заборављају.
На напуштеним љуљашкама
Оставили смо своје снове
Сада се клатимо и љуљамо по аутобусима,
На танким телефонским жицама.
Људи заборављају.
Гласове предака
Што дрхте у напуклим
Прашњавим рамовима.
Сада се дозивамо мимиком,
Нерођени и отиснути од крви
ПЛАВО
Нико више не гледа у небо. Од јутрос је облачно, снежно. Ситне пахуље, али су ипак пахуље. Многи кажу, нису зиме данас какве су биле некада. Било је више снега.
Гледам како се лагано спуштају на земљу. Баш те понижене и ниподаштаване пахуље. Изданци неба. Груменови памучних облака.
На тренутак је мир. Нико не гледа у небо. Свима је глава спуштена ка малим направама зделаним од заблуда, наметнух снова и идеала. А висине самују. Вапе за погледима. Опружају се нестални облаци пред нама, праве акробације, изводе трикове. Засијају, па се уозбиље и заснеже. Ухвате се у коло и увијају пред нашим спуштеним погледима.
Ми, ипак, посматрамо свет који не постоји. Све више живимо у њему. Тамо нема облака, радосних игара пахуља. Све је обмотано непровидном фолијом од туђих очекивања и захтева. Зенице више не препознају плаво, а и не жале за њим. Гледам како изнад нас клијају ветрови. Однеће нам небо.
Слика је сачувана са Пинтереста
СНЕГ
Прекрио снег пусте улице. Прекрио и кровове напуштених кућа. Прекрио снег зарђале капије, осушено цвеће и оно мало жита у заборављеним коритима. Дува као давних зима када смо пекли ситне јабуке и радовали се очишћеним орасима. Пуцкета у шпорету а дрхти у души, јер снегови сем ветрова доносе и тугу, за неким завејаним временима и заспалим људима.
У ЉУДИМА
У људима који дају, а да ништа не очекују заузврат, лежи нада.
У њима је клица благости и доброте коју треба расејати по свету, али као да смо јалова земља, ништа се код нас не прима и не ниче. Та великодушност, углавном својствена онима који немају ни за себе довољно, треба да нам буде капија кроз коју ћемо сви проћи и упутити се неким бољим данима.
У људима који се баве лепим је спас.
Загледајте се у оне који прстима и душом стварају свој свет, у уметнике, рукотворце и креативце. Њихов прозор је отворен према бојама и светлости, они извлаче из овог туробног света, жељног материјалног, преостале нити топлине и везују их у клупко успомена. Ограђени су, својим невидљивим утврђењем, од оних који увек негде журе и који у тој јурњави не виде чак ни боју својих ципела. Ограђени, дарују нам поклоне које ми не видимо и не ценимо.
У људима који вас питају како сте, станује истина.
Они нам откривају какав је човек заправо, а сваки је човек изворно добар, кад се роди у њему ни трачка зла нема. Тек касније, кад након силних искушења и невоља почне да се квари и пропада, рађа се и потреба да уздизањем себе човек понизи другога. Онај који жели да зна како смо, да ли нам је добро са нама самима, да ли смо тужни, сами или болесни, без да га интересује где смо били и шта смо радили, тај је човек добар и нимало се, од свог настајања, није променио.
Они који нас се сете када смо и сами себе заборавили, вредни су сваког поштовања и дивљења. У њима је снага, јер када поред властите бриге и проблема могу мислити и на друге, велико су богатство овога света.
На крају, у самим људима је будућност. Како радимо тако ће нам и бити. А чини ми се да много тога погрешног обитава у нама људима, па смо се изгубили и скренули са свог пута. Тешко ће бити остати добар човек, кад изгубљени и одсечени од врлина кроје путеве којима се сви крећемо. Кад је много гласова, а нигде гласа разума нема. Кад је много паметовања, а нигде памети. Кад је много мудровања, а нигде мудрости. Биће тешко паметном да проговори кад се они празних глава напричаше и много неистина и лажи испустише у свет. Биће тешко, јер глупост и зло се шире као отров и зараза, а ми као да не желимо да се излечимо.
ГРАНА ОД ОБЛАКА 