БЕКСТВО

 

 

saved from pinterest

 

Згужвала сам овај мали свет,
Није вредан да се за њим жали.
Чим помислим да ми следи лет,
Покоре ме идеали… пали.

Све одбацих, од њега што тече.
Завукох се у шкриње од стакла.
Не, не боли, више ни не пече,
Нити кренух, нит’ бих се помакла.

И не желим да за њим ја страдам,
Нисмо исто, нећемо ни бити,
Залуд да се помирењу надам,
Свако ће се у свој кутак скрити.

Згужвала сам промашене дане,
Сатнице где будна бејах сама,
Стаде река, и чекам да плане,
Ужарена да гасне од срама.

Од срама, што току не тежим,
Водопади мојом крви струје,
И од света беспоштедно бежим,
Док његове јуре ме олује.