НАЈДУЖЕ ЋУТАЊЕ

Saved from countrysidepoet.blogspot.com

 

На то ћутање се надовезивао жагор мојих презрелих мисли. Требало је само отићи, устати из тих столица које су разбацане струјале по соби, и нестати пред надолазећом плимом окрутних речи. А колико је било тешко напустити просторију, видело се из положају руку, чврсто спуштених на сто, у грчу умирених. И док не нестајем, једна жила на врату куца као храст погођен громом и стапа се са звуком сата који у дну собе равномерно трепери са временом. Погледи укрштени у једну замку која сваког тренутка некога може заробити, лутају по недужним предметима, падају на под са кога се не може устати.

На то ћутање се надовезивао читав мој живот, пред очима су играле сенке људи, давно истрошених у очајничком покушају да победе у битци за својим сновима. То ћутање ме и данас често буди, најдуже ћутање откад су измислили тишину.