ТЕЛО

Како да вам опишем? Та лепота је била безвремена. Заробљена у неживом. Оживљена скамењеним погледом. А сви знамо да је поглед најлепши када мирује. Тада и сам камен пуца. Видео сам је случајно пролазећи крајем у који никада не залазим, како умртвљена стоји у излогу једне сасвим обичне радње. Оскудно одевена, молећиво је дозивала пролазнике, не испуштајући ниједан звук. И сам сам се заледио, онеспособљен да се помакнем, уронио сам у њене мермерне очи.
Када сам им објашњавао да она није лутка у излогу, већ нечија заробљена душа, једино што су умели јесте да додају нове лекове у моју терапију. Нико ми није веровао. А причао сам, вапајем…човек није тело, нешто титра у њему и док спава, кад не дише.
Не чују ме. Само прате откуцаје мога тела, јер тако су научени.

Првонаграђена прича на 19.конкурсу часописа “Акт” из Ваљева