О судбини…

Ауторска фотографија

Кренуо би он негде, али не може. Закопан човек у месту, као дрво грешком засађено у хладу. Листало би оно и цветало на неком другом месту, али кореном га везали за ту несуђену земљу и не може се помакнути. Кренуо би он, живео, и чак срећан био. Да, срећан, иако то никад није ни помишљао да може рећи за себе. Бити срећан ствар је судбине, иако су га често уверавали да судбина не постоји и да сами кројимо своје дане. Да је тако, као што није, не би он венуо у хладу високог дрвета и маштао о осунчаним јужним пределима. Тамо је живот, еј, живот! Али непомичан сунце може само кроз лишће назирати. Ваљда је и то нешто.